Звезда

Стр. 558

3 В Е

в Д А

Бро,т 70

сао већ славно, видећемо да ли и красно јер овде је слава ишла нред њим, своје Васкрсење.) Извињујући се за ову дигресију, остављам сада на страну, како се код нас то лепо каже, та пљескања и та звиждања — мислим на олобравање и обарање — да се на том задржим, велим без нретенциозне нескромности, другим случајем (рецимо при новом издању Крајцерове Сонате које ће ускоро изићи) Овде толико спомињем да је ова тема — прсдмет најразличнијих контраверза потврђених најразличнијим одговарајућим примерима, — или, ако хоћете овај проблем, човечји закон, како га сн«жно назива Пол Хервие, — ко.ји (тиче се проблема), као што зна сваки иоле упознатији читалац с Толстојевим делима, заузима не незнатно место међу онима којима се он бавио, а он се толиким бавио? — да је ои, тај проблем велим, интересантан и у курсу не само за нас но за свакога (а ја бар мислим да ми још нисмо последњи на овом свету) коме, како би се рекло обичним језиком, умни хоризонат обухвата више него желудац у трбуху и три даске у глави. И зато, бар како ја схватам, само би се неразборитошћу најблаже могло назвати забацивање ових проблема које, казаћете ви и то је тачно, живот једино и најбоље решава. а не трактати и дисертације, јер искуство чини све, како је такође паметно приметио тата Г-ђе Микобер (у најбољем Дикенсову роману), а1и чије третирање, на крају крајева, ни'е без извесне користи свакодневном, баналном и коректном решењу где тешкоћа више лежи у савлађивању веровања које почива на заразиим,*) окорелим предрасудама узај.мљеним из репертоара лаковане конвенционалности — исте конвенционалности против које се бори Ибзен и која се налази у реповима Фрака или у мамузама на глазираним чизмама нснзионисаних оФицира — више, велцм, на њима но у каквим стварним и разумним разлозима, који се овде своде на крупне речи морала и ауторитета, на недискутујуће јавно верован.с — не устежем се рећи ову јеретичну мисао — и које би често било довол.но само навести па их тим самим и оборити — кад би веровање некако почивало на доказима, што дабоме није могућно, и после, кад би сва истина била дата у аФоризмима које би свет могао учити на намет, што такође није могућно. И ето~тако, на несрећу, конвенција је још јача од здравога разума п развијене свести, јунаци дана јачи од јунака рада, иптереси јачи од уверења, и бићејош. И ето

*) У једној од оних чисто књижевничких кн.ига, деиих и ретких, — али не само вбог лепоте ретких — којима није намера да живот обмотавају илузијама но које, нанротив и шта више, желе да их руше и код којих се човек може тешити да је у свету мање трља него што у њнма нише, јер оне онима што се рађају веле Дантеовим речима: Оставите сваку наду, ви који овде улазите, у једној од њих, има ово место у маси сличних: "" „Онај који би желео да сачува ансолу^ну неиовређеност своје мисли, горду самосталност свога суђења, који би хтео да гледа живот ; човечанстг-о и природу као слободан оосматрач, изнад сва»е предрасуде, ивнад сваког унапред створеног веровања и еваке религије, а то ће рећи сваке бојавни, мор о би се апсолутно удаљити од света, јер ј* општа глуцост тако заравна, да се човек не може дружити с друглма а Да Ие буде, и против своје воље, начет са свију страна њиховим убеђењима, њиховим идејама, њиховим предањима, њиховим празновери цама, њиховим предрасудама, њиховим навикама, њиховим законима и и,>ховин моралом аунам хиапризлје и И)дп^гд' : . (сгр. 156.)

тако, да оставимо остало на страну и да пређемо на нае, докле год ми у срнској народној произнодњи, мало слободније речено, норед срп. народне лимунаде или итд ие иокажомо, а то је најважније, и срн. народну памет, дотле се тешимо да нисмо ми једини у свету —- иначе смо врло често то — који не уиотребл.авамо памет и не трошимо срце. Нисам одиста овим одбранио Толстоја, али нити сам имао ту намеру, нити то н.ему треба, најмање од мене. Шта више, кад је већ реч о том, ако вас то занима и ако ми је допуштено рећи, ја сам лично далеко од тога да делим н.егове ногледс. Ја сам хтео само да кажем, уираво да поновим (јер то није ништа новођ — и то подвлачим да не треба мислпти да је довол.но да нешто ностоји иа да је тим ујсдпо и паметно, као што не треба мислити ии обрнуто. И то је, у исто доба оно што сам имао да кажем уопште. Али, с друге стране опет. ко зна, можда се ја варам, можда су те нредрасуде и ти обичаји, те илузије како бисмо их могли друкчије назвати, нешто морално иједино оно што чиии живот сношлјИВим . Можда јз један паметан Француз*) с правом вапио како јс све у овом циркусу што се свет зове ненрестано, вечно обнављање једног истог, неирестано исти чин, исти утисци, исти створови, исти облици, исти догађаји, исте биЉк', исто небо, исге звезде, исто сунце, како су људи ненрестано исте животиње створени само да нију, да једз - , да се множе н праве рђаве песмице и да једни друге убијају из дугога времена, забаве ради — и всчно то исто, непроменљиво, непомично... И онда би наша наномена била у толико можда само ие сувишна у колико сс тиче нас; иначе 'ез сумн.е сувишна. Овакојако или, бар, у овом последн.ем случају, као што сам нанред рекао ја онет овдс понављам, ствар нијс без интереса и без вре шости (у овој прилици није то исто), и ја хоћу тим$и да завршим, јер би то био, што рекао шарени, духовити и враголасти Арлекин, први од тридесет и три разлога зашто ово доносимо — кад би данас, у доба лепих бркова и малих мозгова, тих амбара за глуности како их назива номенути нисац, било и "тога рђавога старог обичаја да се дају разлози* У. п. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

РАЗОРУЗКАБЕ (наставл к) XII. Покрет у корцст вечнога мира у садашшој Енропи. Шта треба радити а шта се ради у погледу таквог тешког стања? Како се треба избавити од кошмара, који дави садашње народеУ Како да се уклони камен снотицања, који се исиречио на нуту даљег народног напредовањаУ Како да се сврши са наоружаним миром, како треба да се *) МаираавапЈ, 8 ц г 1'е а и, Н ,