Звезда

пр . 72.

стр . 575.

цира, осредњих година и маркантних лица; на ивицу стола ослонио се остарији Црногорац; рука му је на јатагану, струка иод њиме, иза леђа левога ОФицира иаслонио се ногом на клупу, млад рањеник, по свој прилици београдски својевољац, лева му је рука у завоју, познатим палилулским начином намакао је шајкачу на лево око, пуши, и дпм цигаре губи се у нрозрачном и благом јесењем зраку. На десном крају сцене, на каменом кућном прагу, седи зами шљен и Арнаутин, ваљда газда куће, главу руком ослонио о колено и посматра птта се дешава. Патрола, два круина млада, нрепланула војника довели су млађану, лепу Туркињу, у богатом, шареном источњачком оделу. Фереџајој је пала, очи је оборила земљи, и покрила их дугим треиавицама, младе груди под јелеком дрхте од узбуђења; она; која је у „кавезу расла", и гледала људе са чалмама и подбријаним вратовима само кроз решетке харемских ненџсра, сада се нашла нред толиким страним, непознатим људима, и то ђаурима. Сви су у њу упрли погледе: војници је гледе мирним, трезвеним погледом л.уди који су учинили своју дужност, ОФицири испитивачким и пажљивим погледом, можда је питају за каку непознату џаду која није забележена на карти, и чекају да се разбије ружичасти вео с.тидљивости: Црногорчев ноглед који продире кроз дебеле седе обрве пада па њу, и он се можда сећа на неке сличне очи и бело лице које је можда једпога вечера смотрио на каквом капиџику у Подгорици; млади рањеник гледа је жел.ним погледом као човек који толико времеиа није жене видео, и он само што још више није набио капу, и почео шиљити мале бркове, и кресати оком, пробајући да ли ће те варннце запалити онај лепи и бели труд; Арнаутин гледа тупо и туробно; нас,:ао је нови земан, оно што је бнло доле оде горе, а нгго је било горе оде доле, он види промену, али је још не разуме. Слика је у ошите рађена сигурном руком, и очевидио је нлод савеснога рада п студија. Сликар јој је улио живота, и гледалац види и осећа радн.у у оним укрштеним и запетим погледима. Једиа ;е ствар нарочито за похвалу, а то је што су типови сасвим наши. Она протегљаста, ведра лица, са јаким јагодицама и саажним носевима, изгледају тако позната и обична. Могло би се штошта приговорити типу и изради девојке Туркиње и још гдекојим споредним ситницама, али када се има на уму да је ово првенче сликарско да је Г. ВеличковиК још млад човек, и да }е у доброј школи и на добром нуту, оцењивач мора бити впше благ. Укупно узев, Заробљеница- може задовољити и стручњака и лајика, и њен творац се представио публици као леп, школован и Формираи таленат, на кога се може доста наде полагати. Да напоменем > да је п хромолигографски носао око репродукције, дело Г. Величковића и рађен је у заводу лајицишке академије. >- -9-^Ж. ЗАНИМсЉИВЕ СИТНИДЕ Наиолеон као ловац. — Наполеон је био слаб ловац и стрелац, али је ипак ишао у лов, јер је то сматрао за владарску забаву и јер му је, пошто се попео на Фран-

цуски престо, било много стал.) до тога, да изнесе на видик све спољашњости једне крунисане главе, па ма му то створило и непријатности. Он је тим спо.љашностима хтео да засени масу и да учини да се заборави, да он није владалачкн син, веК спн јсдног адвоката на Корзици. Тако једног дана јурио је он у Фонтенеблу једног јелена, који је тако брзо бежао, да му се ловци нису могли ни приближити. Цар са другим ловцима беше доста изостао. Нанослетку јелен се заустави на јсдном голом месту и хтеде скупо продати свој живот. Сваким ударом својих рогова уби>ао је по једног нса, којп су га наиадали. Нигде ни Нанолеона ни других ловаца, а врховни хајкач био је у очајању шта да ради Ако би допустио да се јелен и да.ље брани. били би иоубијани сви пси, те би имао непријатиости „обсјегером " А ако би убио јелена, јако се би огрешно иротив ловачке етнкецнје. јер требало је да јелена убије цар Али цара су узалуд очекивали. Напослетку један од ловачких чин вника није могао гледати како нси гину, те нанишани и убије јелена, који одмах иаде. У истом тренутку искрену Нанодеон са својом иратњом. — За име божјс, шта ће сад бити? упита упропашћеио врховни хаЈкач. — Шта ћс цар казати, кад види да је јелен убпјен! Али стари ловачки чиновник но збуни се. Он узе убијеног јелена, усправи га и подупре гранама. За тим напујда на њега његове нсе. Кад је цар дошао близу похита му у сусрет ловац с пуном нушком. Цар нанишани онали и уби — најбољег пса. — Величанство, јелен је убијен. — Знам, одговорн цар — згодио сам га баш као што треба. Слично томе учинио је цар једнога дана у замку Сен Клу-а. Однекуд беше упало у баихту, пред цареву собу једно нрасенце, којеје изрило целу башту. Цар се наљути и зовну мамелука Рустана, који му донесе пушку. Он отвори нрозор и пуцаше, а Рустан је непрестано пунио. Пуцао је четрнаест нута, док иије једва једном погодио. Кад је Рустан донео ирасенце, упита Наполеон: — Колико сам га пута ногодио? — Један нут, сире! одговори Ру тан. —» Није могуђно! Морао сам га ногодити бар шест иута. — Као нгго зановеда ваше величанство! одговори — Тако мала животиња а тако жилава! рече Нанолеон, да би скрио своју забуну нред мамелуком. * Статистика. — Да бп наши читаоци видели, како у Здруженим Државама напредује женска еманципација, доносимо овде неколнко цнф гра, које смо изв^дили из немачког часогшса ^Хеие 2еИ-а".

Зан имање

Годин1 1810

Година 1890

Архитекта

Сликара

412

10.810

Зубвих лекара

337

Енжењера

—

127

Новинара

888

Адвоката

208

Комнозитора или

учи-

тељица мувике

5.735

34.568