Звезда

вр. 12.

да бих се састао с каквом девојчицом, која ми је заказала састанак! — И ја не велим нротивно, али... » — Али шта? — Имам, брате,, посла. — А шта се то ту крчка? — Ох, иријатељу, поче научно Пласидр, то је једна смеса, која ће ослободити свет једнога великога зла? — И напослетку? — Један скупоцени састав, који ће чиновнике министарства учинити нријатним и грацијозним! — Онда, клањам се... Но како то наје баш тако журно то ћеш вечерас ићи са мном. — Пријатељу.... — Пст! Тамо ћеш видети гроФа Еел-Кенкероса, великога индустрнјалца, сонственмка мајдана из Монтевидеа, Номасида.... ја, а нарочито славнога генерала Ватангерас све сјајне мужеве и дражесне жене... дакле ти идеш ! — Чини са мном што ти је воља. — Врло добро! Ја идем. Дакле вечерас у шест и по часова. Мрак се хватао кад Гедеон Сабурас и Пласидо Потасиом уђоше у гроФичин салон, где се већ беше искупило сјајно, одабрано друнпво. Они одмах по доласку иостадоше предмет онште радозналости. Злосрећни хемичар толико бен]е обузет нлашњом да се не усуди подићи очи, кад му гроФнца нриђе. — СреКна сам, господине, рече она грацијозно, што вас видим у кругу својих најбољих пријатеЂа; а задовол.ство ми је у толико веће, што сам чула, да слабо излазите у друштво. Да, .. го...снођо... гро...Фице; промуца глупо Пласидо. — Па то је нраки губитак за париски свет, нродужи грОФИца с осмејком. — А. . не.. не... баш... ве.. лики, госнођо гроФице ! — Донустите, да вас прикажем. И ноказујући руком на једнога ОФИцира, рече: •— Генерчле, госнодин Пласидо Потасиом, краљ наших, научника. — Госнодине 11ота(!иоме, генерал Ватангер, слава наше војске. Е то, што се тада догоди, не може се онисати: генерал беше пружио руку у белој рукавици хемичару, коју је овај примио, но, заглушен светом и засленљен светлошћу, иоче јако дрмусати руку генералову, ухватив се за врхове од ирстију на рукавици и то тако комично, /.'л сви прснуше у смбх. — До ђавола,, прогунђа генерал, јесте ли се заклели да ме начините смешним? Пустите ме, или ћете ми о овоме дати рачуна! Но то беху некорисне речи. Наиротив, Пласидо потресе генералову руку тако живо, да је Гедеон бно при моран новући га и тако га развојити од генерала. Како би нагло повучен, научник гурну једнога служитеља, који је у тај иар нролазио и носио на служаввику разних ђаконија и, заједно са њим, издужи се колики је дуг у сред нреврнутих и разбијенлх чаша и боца. Служитељу, који беше ван себе, а и као неваспитаном чељадету, опучи се једна покрупнија реч, која, и ако је била историека,

није доликовала ситуацији; но ираво је да кажемо, да он ту своју непристојност заглади проклегим изразом: - Госпођа је услужена!... Одоше у трпезарију. Од првога иослужења Пласидо јс правио ногрешку за иогрешком. Ако су служили шнарглама, несрећни плашл.ивап, мислећи да ко од п.ега тражи да пије, постарао се те пролио вино на служавник; ако су служили јајима, он их је, онет, метао у чашу: укратко, починио је толико глупост.т, да се Ватаигер, огорчен до крајности диже, обраћајући се грофици од Сент-Аиолина: — Ја пе знам, госнођо, рикну ои, јесте ли ви позвали једнога мсдведа, који носи титулу научника, ла нас овде све љути и гневи; али добро знам, да ја иеКу ни -минута остати за овим столом, на коме су, захваљујући њему, сва јела одвратна! Што се тиче вас, нродужи он иод самим носом Пласидовим, ви ћето ме заиамтити! Ево моје карте. И генерал изиђе, залупив врата. — Нере ми, отибчс тада гроФ Кел-Кенкерос снокојним гласом, и ја, збил.а мислим, да имамо овде, у друштву, Једнога зевзека првога реда... Јшо моје карте, господине лажни научниче, моји 1>е сведоци сутра к вама доћи ! Гекавши то, гроф оде за генералом а то одмах учинише и С1 и грОФичнни гости. ГроФИца, бесна од љутине што је у ге' ерплу и гро^у изгубила два своја главна .. како бих казао .. два ослонца, дохвати једном руком хемичара а другом Гедеона и показа им врата: — Торљајте се одмах, рече она гласом и тоном, који ама ни мало није личио иа онај глае и тон при дочеку, ви сте мс унроиастили ! Наиоље, па да вас моје очи никад внше не виде! Они се нокорише. Поигго изиђоше на улицу Гедеоп муну песницом Пласида у ребра, мумлајући: — Ево ти, жпвотињо, чувај ово иа спомен; од овога часа нећеш ме више видети! И оде, оставив научника готово плачна. Сут,к-> дан скупише се код Пласида четрдесет сведока, Пласидо, не хотећи друкчије чинити, написа двадесет писама у којима је молио за опроштај и та писма стишаше противнике. И тако, само што је један једини нут одступио од својих навика и о њих со огрешио, стекао је знатан број ненријател.а, — од којих једна жена би изложена свсту, и изгубно доброга нријатеља. Н. Ј. Г.

"V Е т и: о с т

Заробљеинца, слика Г. Жш> а ВеличковиКа. — У излогу радње Ђукановића и Комп. изложеио је сликарско ирвенче Г. Жнвка Величковића, државнога нитомца у Дрезди и Лајпцигу. Слика пред( тавља један обичан н недраматичан иризор из наших ратова са Турцима. Јесе ■ је; дрвеће у башти оголело је, лишће лозино пожутело н почелр се шарати оним карактеристичним мрл.ама боје зарђала гвожђа. Под настрешницом сеоеке куће, за грубим дрвеним столом на коме стоји раширена војна карта, седе два наша офи-