Звезда

3 В Е

3 Д А

стр . 575.

љубимце, с главојл у шпанском оковратнику као на тањиру; потоњи беху у рококо костпму или у сенаторској тоги, коју у осталом нико није посио и К0 ЈУ Ј е уметник по једном познатом моделу насли као; даме стегнуте у прсницима изгледаху као да су увек биле Насликане, да се не морају сагињати. Сви беху достојанствени н ноносни, као људи, који носе баронску круну, на и оне модерне главе се љачке беше уметник насликао на бел< м оковратнику тоге да покаже да су и они достојни те круне — То су бароновн прецн, — говорили су иза Јелениних леЦ — витезови, којн су дошди са шпанским краљем још нре 600 година. Увек су били на великом глаеу. За тим беху срећни. да никад немају много деце. Јелена је слушала пажљиво, с иамрштеним челом и ћутке посматрајући слике, докле су други поверљиво разговарали са слугом о жетвп, о стоци и о новим куповинама бароиичиним, ивтересујући се за све, као да су једпа иородица с бароном Па и сам слуга говорио је : — Наше овце, нагаи впногради, наше иоследње куновнне. Баропица је стаповала у једпој соби, која је имала са свију страна врата и прозоре и у којој се зими човек мрзнуо од хладноће. Дупке је била нуна позлаћепог иамештаја, огледала, ормана нупих лрашињавих хартијетина, машина за неговање свилених буба, малих кеса с разноврсним мустрама. Њен стари писаћи сто стојаше на средини; њене служавке се^аху унаоколо иеочешљанс, занемарене, неке се чак усуђиваху , да увече уђу босе у собу. Све су уједаннут брбљале, иреле, нлеле, нреиирале се, докле је господарица рачуие прегледала, издавала наредбе закупцмма, договарала се с адвокатом, који је нарочито долазио из Алтавиле. Она примн госте е истом оном љубазношћу, која ее огледала на лицима њених предака у тоги и оковратнику; ижљуби се с женскињем, послужи их разним ђаконијама, проведе их ио кући, која беше пространа као неки манастир, уведе их у трпезарију, у којој већ од сто година нико није обедовао, у дворницу, која никад није била довршена и у ненастањепе п старим покућаиством преиуњене собе, које су готово све служиле за магазине. — Више нема где да стане ни једна чиода рече бароница. - Кућа је тако тесна! Мушкп су намигивали један на другог и турали руке у котарице, које су биле пуие сваког божјег дара. — Ово су собе мог сина рече бароница и уведе носетиоце у .једну другу, мало боље намештену собу, чијн у осталом једини раскош бегае оружје и скуиоцени ловачки прибор, разбацан свуда по диВанима, по намегатају, но писаћем столу с недодирпугим дивитом. [наставиће се)

СМЕТЕЊАК - СЕОКСЕб 0Е1АМАВЕ Пласидо Потасиом још у двадсеет нетој години био је човек од велика знања; нико боље од њега није умео тачно излаћц неиознату Формулу каквога било хемиског једИњења и то му нико нвје могао спорити. У осталом, само је требало завирити у сиисак Француских и страних декорација, којима је он одликовањ па да се тај час оцене и измере његове заслуге. Велика војвоткиња од Жеролстена приденула је својеручно на његове прси орден херцешТва нрвога реда: папагаја начињена од врло много боја; управник града Корвила даровао му јс ,,Кам-ем-бер*)", као знак високога ноштовања. Укратко речено: сви светски суверени одали су ночаст његову таленту на веома леп и паметан начин. Но уз пркос свему овоме Пласидо Потасиом био је најпажљивији хемичар, којега је икада имала Академија мећу својим чиповницима ! Једнога јутра наш многопоштовани јунак забио се еав у једну наслоњачу п надгледао мешење некога, за њега врло скупоценог и драгог теста, кад се врата мало ошкринуше и кроз њих се промоли нека брката глава, која викну: — Иласидо,... хеј... Иласидо! — Гле, ти си то Гсдеонс! рече спокојно Пласидо. У1;и, иријатељу, уђи. — Да иема ту какве оиасности? — Баш никакве; а на што то иитање? — Јер, знаш, одговори посетилац, улазећи у Пласидово „свајатаја свјатих", ДоГОДиЛо ми се, да сам једном натрапао на неке чудновате сНраве, од којих ми се, признајем, и сад кожа јежи. — Јаднн мој Гедеоне, не бој се ништа... али... — Узми столицу, Цина... П седи на иод! довршп носетилац, пратећи звучним смехом тај духовити полустих. Гедеон Сабурас бно је огромна нротивност Пласиду. У колико је Иотасиом волео науку, у толико ју је други мрзео. Научник се у двадесет петој понашао као какав старац, док је његов нријатаљ у тридесетој снанао у двадесет четири часа свега два, а остатак носвећивао уживањима, ручковима, игранкама нли... другим стварима! Био је црномањаст, весео, снреман за[весеље; Пласидо је имао бледо плаву косу 11 нодбријану браду, биојеспор нри покретима и мрзео је друштво. Једино место на коме се осећао, добро, био је његов кабинет за рад, грстриан бочицама, стакленим цевима, боцама, мангалима п свим осталим нотребним прибором. — Шта те у ово доба доведе мени? уиита он. — Једна маленкост ; да идемо вечерас на опроштајни ручак, који даје гроФица од Оент- Аполина! — А не, не, нријатељу, не! Ти добро знаш, да ја никуда не идем! — Ех! Па баш за то... Ја имам нет година више но Твоја Ћутл.ивост, па сам онет кадар скочити кроз прозор, Крм(мбер је лрста еиа, навваи ло месту Камемберу.