Звезда

СтР. 58б

ЗВЕЗДА

вр. ?4

Милица изиде и врати се носећи иун котао воде. Ма да јој се није нило, она се но добро напи да би јој доказала колико је жедна Милица остави кутао иа јој опет приђе. — Да ти није зима? — Није, али опет покри ме. Милица је покри. — Седи ту, до мене. — Нека. -— Ама седи, велим ти! Овде овде на кревет, тако! Дај ми сад твоју руку. Што си тако врела? — А твоја рука хладна — рече Милица грцајући и уздржавајући сузе, па нолако повуче своју руку како би могла њену покрити. — Нека, немој. Твоја ће ме рука угрејати. Него, глава ме боли, види како ми је чело врело. Знала је да је Миличина рука топлија, али је хтела да је и на челу осети Дође јој нека чудна воља и жеља да је Милица. милује. Сваки додир руке Миличине будио је у н>ој неке милотне осећаје, онако некако као кад би је дотакла мека усташца детиља. . Милица је, разуме се, послушала. ЈГако је додиривала руком чело, као ласта водену површину крилом, као да се дотиче неке светиње. Неру обузе нека сета. Као оно кад маглица покрива и обавија иредмете, тако .је сета обавијала њено срце и душу. Осети се сироче без икота свога и сузе јој линуше низ образе. Како смотри сузе Милица скочи. — Мајка, шта ти је!? — Седи! —- шапутала је Нера хватајући је аа руку. — Ти си болесна! — Нисам; седи! — Што плачеш? — упита је па и она бризну у плач. —- Што?. . Аигго ти илачеш?... Ниси ва.љда дете, па да се због мојих суза расплачеш!.... Мене. .. глава боли ... Па се диже, збаци губер са себе и седе, па поче брисати сузе. А и не болела ме кад само помислим како смо проиали! (Њој би мило што нађе изговора да прикрије прави узрок сузама). Знаш лн шта је то: пропалп! Била сам у Сенковачи и вид(;ла — ироиаст! Да ми је срце камено — пронлакало би!. . Милица оборила главу па ни речи. — То није н.пва него потес, па пландује туђа Стока. Поља озелепила а Сенковача утабана као гумно.... нигде зелене травке!... Душман да се заилаче! .. Милица само ћути. — А ја сс, весело, обрадовала : стао ми син На снагу, на се нисам ни бринула. Као велим: јаче су мушке руке. ЈБсгова ће се памет свему боље довити, та он је мушка глава Кад тамо, а рно... Па н ако је знала да Милнца не сме пред Пером зуба обелити, дође јој воља да је иита, да чује

све из њених усга Ухвати је за раме и загледа јој ее у очи на занита: — Што је то? Милпца пе одговори ништа. — Шта је њему? Она слеже раменима. — Питаш ли ти њега? — Не питам — прошапута Милица. — А што ? — На он је човек. А носле ... — После? — И ти си ту. И једно и друго сте паметннји од мене. У свакој другој прИлици Нера би примила ове речи као неки инат, али сад виде да Милица има право, и не рече јој ништа, него обори главу и заћута. Пошто је ћутала неко време она упита. — Па шта ћемо сад? Како да га натерамо да ради ? — Ја мислим да га не треба нагонити него му лепо рећи. — Ко да му рекне? — Ти, мајка. — Као да ће он мене послушати.... — Ако икога буде послушао то ће само тебе. — Е ? — Он је добар, он тебе мпого воли. Мени се чини да се он иснустио овако зато, што си се ти нешто на њега наљутила .. Тихе речи Миличине одјекиваху у души Нериној. Што до сад није веровала сад увиде да је истина. ГБу заиста воли њен Пера, много је воли. Њој као да се иеко мрачно покривало скидаше с очију.... На једанпут зажеле да буде сама, јер јој је сметало присуство Миличино. И рече јој да иде спавати. А кад Милица оде, она заплива у мисли. У мислима пређе све време од дана Перине женидбе, виде оне лене дане кад је срећа царовала па после како несрећа прекорачи праг њен ... и све до сад..„. Али, што је главно, виде да је све било како је она хтела. Хтела је сумњом отровати срце Перино и — отровала га је; хтела је да Милица осети колико је њу заболело — осетила је; хтела је одродити га од свега, јер је и сама на све заборавила, и его — он је то и учинио, и он је на све заборавпо А што је и према њој такав био опет је сама крива, јер ни она нрема њему није била боља. . — Јест, јест, нраво вели: воли ме ! И ако икога буде иослушао — мене ће ! — рече и устаде те ноче ходатн ио собицн. Сад поче склапати планове како да га врати кући. Љубав оживе, али она чиста, материнска љубав, у њеном срцу, она љубав што је кадра камен оживети.... Груди јој се надимаху; њена избица јој беше тесна и она изиђе на поље, пред кућу. Тиха, величанствена ноћ клонила се крају. Месеп, који беше у после^њој четврти, тек изгрејао