Звезда

стр . 592

3 В Е 3 Д А

вр . 74

спољашња учеља, желећи да себе сматрају правима, јкао што држи себе правим Фарисеј, противпо свему духу Христова учења, из"науке његове створили су сиољашн.е учење у правилима и тим учењем заменили право Христово учење о идеалу. Пошто у правом хришћанском учењу нема никакве основе за институцију брака то је испало да су људи у нашем свету оставили једну обалу а не стигли на другу т. ј. не верују у суштини у дрквене одредбе о браку а уједно с тим, не видећи пред собом Христова идеала, тежње ка потпуној чистоти, остају што се тиче брака без икаквог руководства. Отуда и долази појав који на ирви мах изгледа чудноват, да су код Јевреја, мухамеданаца и других који исповедају религиозна учења много нижега ступња но што је хришћанско, али који имају тачпе спољашње одредбе о браку, породично начело и брачна верност несравњено чвршћи него у такозваних хришћана. У њихје уређено наложништво, и многоженство и многомуштво које није ограничено никаквим одредбама и које се крије нод именом тобожњег једноженства. Само зато што над извесним делом оних који ступају у брак свештенство врши неки обред, људи на нашој земљи наивно или лицемерно уображавају како живе у једноженству. Хришћански идеал јесте љубав ирема Богу и блилсњем, јесте самозаборав ради службе Богу и ближњему; телесна љубав, брак, јесте служба себи и потом, у сваком случају, сметња за службу Богу и људма и потом — са хришћанске тачке гледишта — > ад, грех. Стуиање у брак не може допринети служби Богу и људма чак ни у том случају ако би они што ступају у брак имали за циљ продужење људскога рода. Такви људи уместо тога што ступају у брак ради нових детињских живота, куд и камо би боље учинили да номажу и спасавају те милионе детињских живота који пронадају око нас због недостатка не велим већ духовне но материјалне хране. Само би у том случају могао хришћанин стуиити у брак без свесности о паду, о греху, ако би он видео и знао да су сви детињи животн на земљи осигурани. Може човек да не призва Христову науку, ту науку којом је прожет сав наш живот и на којој је основана сва наша моралност, но признајући ту науку, он не може да не призна да она проноведа идеал иотпуне чистоте. Та у Јеванђељу Је казано јасно и без могућности о НкаквоЈ сумњи прво да се жењен човек не сме разводити са женом у намери да узме другу но да мора да живи с том с којом се једном везао (Матеја У, 31 — 32, XIX, 8); друго да је за човека уонште, дакле и за жењена и нежењена, гре1нно гледати на лгену као на иредмет насладе (Матеја, У, 28 — 29); и треће да ј 'е за нежењеног боље да се никако ' не жени т. ј. дабуде сасвим чист (Мат. XIX, 10 — 12). За многе и многе ове мисли биће чудновате иа чак • и противречне. И оне су доиста нротивуречне али не међу собом него са целокупним нашим жнвотом, и човек се нехотично пита ко има право, да ли те мисли, или живот '

милиона људи и живот мој ' ? То сам исто осећање имао ја у највећем ступњу, када сам долазио на та уверења која сада исказујем: ј - а се нисам никако надао да ће ме ток мојих мисли довести до тога до чега ме ј *е довео. Ја сам се плашио од својих извода, хтео сам да им не верујем, али се није могло не веровати. И ма како да противурече ти изводи нашем целокупном животу, ма како да се не слажу с оним што сам пре мислио и исказивао, ја сам их морао иризнати. „Но све су то ошнте ноставке коЈ'е су можда и тачне али се тичу Христове науке и обавезне су за оне који њу псповедаЈ'у; но жнвот је живот и не могу се људи, ношто им се покаже недостижаи Христов идоал нред њима, оставити на једном од најватреннјих наЈ 'општијих иитања која су унрок највећих беда - једиио с тим идеалом без нкаквог руководства. „Млад, страстан човек исиочетка ће се занети идеалом, али неће пстрајати, напустиће га и, не знајући и не признавајући никаква правнла, занашће сасвим у разврат !" Тако се обнчно мисли. „Христов се идеал не да иостићи, за то нам не може служити као руководство у животу; о њему се може говорити, сањати, али он није за живот и зато га треба оставити. Нама не треба идеал него правило, упутство коЈ - е би одговарало нашоЈ" снази, средњем нивоу моралне снаге у нашем друштву: црквени поштен. брак у којем је један од чланова, као код нас човек, већ живео с многим женама, или бар брак нз кога се човек може развести, или бар грађански, или (идући истим путем) зашто не јапапски, на одређен рок, — па зашто најзад не доћи и до јавних домова. Веле то је боље но улични разврат. У том и јесте несрећа што човек донустивши себи да спушта идеал према својој слабости не може да нађе границу на кој'ој " ваља да стане. (СВРШИЂЕ СЕ>

РЕНЕРТОАР НАРОДНОГ П030РИШТА Четвртак, 19. августа: Силетка и лубав, трагедија у пет чинова од Ф. Шилера, превео Јован Ђорђевић. Субота, 21. августа: Пријатељ Фриц, комедија у три чина од Еркмана-Шатријана, превела Персида Пинтеровићева. Недеља, 22. августа: Дневна иредстава: Девојачка Клетва, слика из народног живота у три чина, с иевањем, написао Љубинко. Музика од Д. Јенка. — Вечерња нредстава: Стари Каилар, драма у нет чинова, написали Диманоар и Д' Енери, превео Д. Јоксић. Музика од Зајца.

Садржај: „ Пивратак из ,,Источне харфе" (песма*. — „Сеекрва" (наставак). — „Уздаси" (аесма)■ - „Јеленнн муж" (наставак) — „Јоннч' (свршетак). — „Философија Крајцерове Соиате' '(наставак). — „Реаертоар Народног Позоришта".

В ласнвк: Ст. М В есшиновии, — Ш тампарија С вет. Николита Ов. В ен. Б р. 2. — уредник Ј анко М. В еселинонић.