Звезда

вр, 74

3 В Е 3 Д А

стр . 591

Бојим се да не промените своје ионашање према нама; страх ме и да мисдим на то. Умирите ме, дођите ироците: да је све добро. „Ја морам говорити с вамн. Ванга Е Т." Он нрочита то нисмо, промисли, промисли, па рече Пави: — Реци, драги мој, да данас не могу доћи, у велпком сам послу. Доћи ћу, реци, кроз три четири дана, Али прођоше три дана, прође недеља, а он никако не оде. По кад кад, пролаз'.ћи поред куће Туркинових, он би помислио да треба свратити бар на који тренут, иу размисли, размисли и... не сврати. И никад више не оде Туркиновима.

Прошло је још неколико година. Старцев је био још гојазнији, тешко је дисао, и морао је, кад иде, да држи главу мало више натраг. Кад он, нун, румен, путује на тројци с нрапорцима а Пантелејмон, такође гојазан и румен, с меснатнм затиљком, седи на своме седишту, пруживши напред своје праве руке, баш као да су од дрвета, и виче пролазницима: „деснооо!*, онда слика прави јак утисак, и, чини се, као да се не вози човек, већ какав многобожачки бог. V граду је имао огромну праксу, нпкако да дахие од иосла. Има већ и имања и две куће у граду, иа разгледа и трећу — боље ће бити. Кад му у „Друштву за узајамио помагање" причају о каквој кући што се продаје, он без икаква обзира, иде у ту кућу и, пролазећи кроз сва одељења, не скрећући нажње на необучене жене и децу, што га, у недоумици и страху, гледају, дотиче свака врата палицом и пита: — Ово је кабинет? Ово ложшца? А шта је ово? При том тешко дише и отире зној с чела. Он има много брига, па ипак не оставља му се меето у општини Обрвала га жудња, хоће да етигне свуда. У Даљижу и у граду зову га већ просто .Тоничем. — Куда ли то иде Јонич?" или: „Јесте ли и Јонича иозвали на конзилијум?" Ваљда~с тога што му се грло стегло од сала, глас му се беше веома изменио, постао танак и оштар. Па и нарав је променио: нервозан је и раздражљив. Примајући болеснике, он се обично љути, нестрнљиво бије палицом о иод и виче својим непријатним гласом: — Молнм вас, одговарајте само на питања, немојте ваздан причати! Он је самац. Досадно му је да живи, ништа га не интересује. Ва све време од кад он живи у Даљижу, љубав према Каћи била му је једина,, и можда последља радост. У вече се у клубу карта, затим седа сам за велики сто и ужина. Њега служн најстарији и иајноштенији лакеј Иван; донесе му увск једно исто за њ нарочито спремљено посуђе, и већ сви — и старешине клуба, и кувар, и лакеј — знају шта он воли а шта не воли, наште се свима силама да му угоде али шта све то вреди кад се он очас ражљути и почне ударати палицом о иод. Ужинајући он се оретко умеша у какав разгов >р. — 0 чему ви то? Је л — те? Ко? Кад се догоди да се у његов >ј близини за неким столом новеде реч о Туркиновима, он онда пита: — 0 којим ви то Туркиновима? Говорите ли о онима што им кћи свира на Фортепијану!

То је све што се о њему може казати. А Туркинови? Иван Петровић увек онај исти, ни старији ни млађи; као и пре, заједа и прича анегдоте. Вера ЈосиФовна још једнако радо чита своје романе пред гостима са красном нанвношћу. А Каћа свира на Фортепијану сваки дан но три четири сата. Она је иостарела, често се поболева и сваке јесени иде с матером на Крим. Нратећи их на станицу, Иван Петровић, кад се воз крене, брише сузе и узвикује: — Праштајте, збогом ! И маше марамом. с руског Трајко Ј.

ФИ/10С0ФИЈА КРАЈЦЕРОВЕ СОНАТЕ

(НАСТАВАК) Други начин да се човеку иокаже савршенство које никад не може достићи, анремакојем тежњу осећа у себи: човеку се нокаже идеал, према којем он свагда може видети колико се удаљио од њега. „Љуби Бога твога евим срцем својим и свом душом својом и свим разумом својим, и ближњега свога као себе самога. — Будите савршени као што је савршен ваш отаа небесни." Такво је Христово учење. Испуњавање спољашших религиозних учења јесте у складности поступака са одредбама тих учења и та је сагласност могућна. Иснуњавања Христова учења јесте сазнање ступња неслагања с идеалним савршенством (Стунањ нриближавања не види се; види се само удаљавање од савршенства). Човек који исповеда спољашњи закон јесте човек који је обасјан Фењером обешеним о стуб. Он стоји у светлости од тога Фењера, њему је нред очима светло, и он нема куда даље да иде. Човек који исноведа Христово учење сличан је човеку који носи пред собом Фењер на дужој или краћој мотки: светлост је свагда пред њим, и свагда га нодстиче да иде за њом и непрестано му открива пред њим нов, осветљен нростор који га нривлачи к себи. Фарисеј захваљује Богу зато што испуњава све. И богати младић такође је испунио све с детињства и не разуме шта му још може недостајати. И они не могу друкчије да мисле: пред њима нема оног к чему би могли и даље тежити. Десетак је дан, у суботу се није радило, родитељи су поштовани, нрељубе, крађе, убиства није било. Шта може више? За оног који исиоведа хришћанско учење кад достигне извесни ступањ савршенства јавља се потреба да се нопне на виши, одакле се открива још виши, и тако непрестано. Он је увек у положају цариника. Он свагда осећа себе несавршсним пошто не види иза себе нут што је прешао, а види свагда иред собом пут који треба да пређе и који још није прешао. У том је разлика између Христова учења и свих других религиозних учења, разлика која лежи не у разлици захтева но у разлици начина којим се уиућују људи. Христос није давао никаквих одредаба за Живот. Он није никада нодизао никакве установе па није завео ни брак. Али људи који нису разумели Христово учење и који су навикли на