Звезда

ВР. ?6

3 в 6

ЗД А

стр. 607

дах ваздуха помешаног од иаре влажне земље и зреле маслине, прича историју тих „људи без историје," загревајући зрацима топле симпатије препуњена срца и мученичке прси тих бедних и увређених, бедних од пето до главе, увређених одглаве до пете! И ти зраци, утицајем заједнице слабости на заједницу осећања, уливају и нама према њиним патњама осећај сажаљења, онај осећај који највише приближава и сједињава људе, осећај човечности раг ехсеПепсе. Јер ако је истина да је у човеку остала бар гдегод у скривеном куту искра племенитости и правичности заталасаће се њене успаване снаге бар тихо при неким изразитим и живим сценама изведеним мало невешто али просто, колико с пуноћом толико и с еФектом. Ако уз ову емоцију и тачност у опсервацији с моментима логичним и више згодно изабраним него срећно везаним, споменем и простоту у причању без праскавих тирада и звучних декламација из рђавих мелодрама, овај нов податак довршава предњу слику и ја држим да сам, бар, наговестио добре стране ове књиге, које би тек детаљна анализа могла довољно да осветли. Али како знам да анализа без нримера не може да да никад оно што даје сама књига (сем ако то није књига Г. С. Јевтића, или не знам још чија, којој анализа ништа не може одузети) јер од ње остаЈе само Фабула коју је створила лака Фантазија, дакле једна ситница ако се не тиче Диме, ја Је и не дајем ношто немам простора да је осзетлим примерима, ствари колико корисном толико пријатном, верујте, ја вам искрено говорим. И мени је то жао, а један два иримера били би недовољни за овако богат фонд. Вајзад, ако нећете да верујете, а ви ирочитајте у оној тужној љубавној историји онај невини диалог, који овако одвојен губи своју драж, између Јера и Кате, у гомили истих, још лепших: А они се примакоше једно к другом — Шта ти јутрос рече онај што је из милнтара дошао ? — Мени ? Ништа. Напио се па је отишао. — А овдје је рекао.. 8наш... да си нарасла, да си се угојида. — То су моји посли ! — А и мош. — Зашто и твоји ? — Заједно смо расди. Или опет у истој причи она наивна сцени где... али да нустим Ципику: — Како ти срде нагло куца? — А твоје.? — Ја сам женско. — Тежа си од менерече он, подигнувши је мало од земље. Или да вам споменем готово с реда, одмах на другој страни један диалог из оне сиротињске приче који ће вам донекле казати о акценту целог тона: Цвијета приђе к жупану : — Сина ми ноћас забодило, јави умилно. — Па шта ћу му ја ? одврати жупан окосито. — Ништа. . врцие она разговором. Дајте мало сухих дрва. — Зар сте све изгорјели? Шта радитс од н.их? — Има, има... још... — ... А имате лн уља? — Је, нешто... мутно је и каљаво. — Штедите да дотече... Тада погледа на малога. — Шта боли ? — Све јадао се Марко. — Како све! Разлијенио се. Итд. Па она природа вечно зелена и онај зрак вечно благ,

на горе, плаво звездано небо и месец а доле тихо, зелено море и опет месец; на рибање, нарање чупака, брање маслина, цвиљење ионића, на она Ј 'есен: грожђе дозријело; трнине нотлмнеле; жељуд набрекао; ман.иге поцрвениле; жито се пожело; трава осушила; рузмарин оцвао: живина се ојачала; море се и неоо гануло, а човјек се уозбиљио; па она Катина песма с мора: 1 0 море дубоко, сва моја радости, По теби ми плови цв'јет моје младоети... Па, после, они људи пуни живота и беде, с неким акцентом унутрашње меланхолије, с чистом душом, који су већи но што изгледају, којима „није простодушност утучена бујицом празних речи", који исто мисле, исто говоре, исто раде; људи који нису сиромашни кад наде имају, та она нингга не кошта, који непрестано раде а ништа не зараде, којима у грудма вера и љубав пламти, али на чијем огњишту угасио се и носледњи угарак те само још ветар распршава иепео, које нови жив.от гони да иду у свет за кором хлеба и знојем чела („Дајте прилику, радићу") па кад се отуд врате да онет немају чиме да распире ватру на разореном огњишту свога дома... (На аовратку с рада) Јадни људи које Г. Ципико тако воли и који тако нобожно дижу руку к небу да тамо потраже снаге и живота, али које је и Бог заборавио Ј *ер мора да се брине о птицама небесним .. Па, најзад, они други људи што се само тако зову... 0 је, ја вам кажем то је лена књига. Али, да идем рсдом. Чежња је несма у ирози пуна свежине као да је преко ње нрешао лаки иоветарац с нлаве иучине, окупана зрацима љупке поезије. И ја сам код ње сањао о једном питомом острву на које се смеши с ведрог неба топло сунце и привиђао гомилу његових простодушних и љубазних становника како гледају то исто сунце тамо на заласку у зем .Ђу 1де поморанџе зру, у ону дивну земљу с оним вечним, седмобрежним градом и с оном чаробном вароши гондола и романса. Каква красна визија! Логибе ко од гиале слика из загорског живота (не знам зашто ?) мало срећнија од клишеастих нрича с бана шим диалозима, каквих стотину има у Лосанској Вили и по календарима. На сами Бадњак слика с острва (онет пе знам зашто?) има нечега драматског у себи, али је све у клици, више окрњено и више збијено него што би треблло. Онај „повратак", бар ја тако држим, више се нагађа него што се внди. После Заисод, обична, снакидашња историја где над човеком тирннишу страсти, где је живот маскиран лажи док се најзад једном не рлздере копрена и истина не избије на видик, она иста лажљива коирена коЈ - а је годинама одолевала бурама. И онда је решење природно, јер кад се дође у такво безизлазно стање где се те страсти исцрпу, где се изгуби свака вера, где човек реши сФингу и позна сву таштину живота, његово велико ништа, где га, најзад, егоизам изневери а ништа друго нема да га задржава у свету, јер самоиржтвовање бива једино у романима, онда је срећа ако му ј е тако строшеном преостало ј'ош толико снаге да може проЈ 'урити олово или испити Феничну киселину. Доктор Марио био ј 'е те среће. Некад задовољаи и богат, прави еникурејац, данас смрвљен и измучен, при-