Звезда

№0Ј 77

6Е0ГРАД, НЕДЕЉА 29 АВГУСТА 1899

год; ш

И 3 Л А 3 И

четвртком и недељом

Ц Е Н А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претплату иримају све аоште ■у Србији и иностранству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

И р КТПЛАТУ ТРЕБА СЛАТИ : Стеви М. ВеселиновиКу ироф. Богословије

НЕПЛАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

Рукописи не вра&ају се.

УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ : Кнежев Споменик бр. 9.

ВРОЈ 1^5 пр. ДИН.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

број 1^> пр . дин.

ДИЛБЕР ЕСМА И ЈАБАНЏИЈА

Везак везе дилбер-Есма, Дилбер-Есма, Сарајкип.а, У хазбанши, на ћимену 1 ), У засјенку од јасмина. Везак везе, попијева, Татли 2 ) пјесму севдалију, Вјетрић пирка, подиже јој С груди танку антерију. Туд находи младо момче, Младо момче, јабанџија, 3 ) Под њиме се коњиц игра, Маман коњиц аџамија.

Кад је момче пјесму чуло, Опчара га аваз 4 ) мио, Па огради цв'јетне башче Бјесна ата догонио. Кад видио дилбер-Есму Грозница га ухитила, На грудима златне токе И долама затрептила. Сама нога коаа дирну, Сама рука дизгин крену, У пропнице коњиц скочи И би за час на ћимену. Попухнуо лахор тили Са високе Романије, Кад с коњица виленога Неста момка јабанџије. Младо момче ватра жива, Једним скоком к Есми стиже, Саломи јој златан ђерђеФ, Привија је к себи ближе.

'ј ћимеа-ватрамк, ђ татли-сладак, 3 ; јабанџија-странак 4 ) аваз-гдас.

Сунце ј' сјало п виђело, Младо момче, јабанџија, Велик зулум учинило, На срамоту Сарајлија. * Дилбер-Есма болно лежи, Иа њојзи је девет рана, Крај ње сједи мајка стара. Забринута, уплакана, Питала је мајка стара: „Можеш кћери пребољети?" „Могла бих ти мила мати Цио вијек проживјети, Само да ми јабанџија Хоће срце натраг дати!..." Цариград у јуну 1899. Осиан А. Ђикнћ.

СВЕКРВА СДИКА ИСЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА - ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ (НАСТАВАК) XIV Али то ие подржа дуго. У њеној несвестици беше онет неке свестп која је, тако рећи, нагна те отвори очи. Милица се мешкољила као да се трудила да устане. Нера јој лако спусти руку на раме и нежно нрошапута: — Нека, рано, нека! Немој се дизати; лези! Је ли ти зло ? — Глава ме заноси, прошапта Милица, па опет затвори очи. „Јадница!" — мислила је Нера, гледајући у бледо, лепушкасто лице Миличино. И дође јој некако мило и нитомо то лице с отпуштеним и изнемоглим мишићима. „Јеси ли ти, Боже, то дао и тако наредио? Баци ли ти пакост у моје срце? Мету ли ти омразу између нас ?... Ако си ти, ја ти се молим уклони грех и дај ми моћи да душу своју сачувам!"... Па склони руке и стаде се искрено и тоило молити као да је на самрти. Она на једаннут поста