Звезда

стр. 61б

3 В Е 3 Д А

бр. 77

свесна свога греха и увиде неправду коју је нанела и сину и снаји и несрећу коју је створила и себи и њима. Врата њене собице отворише се и уђе Пера. Она се трже и викну: . — Шта ћеш ти?. . Ајш кад га виде онако порушена, језик јој се свеза. — Је ли мртва? — упита он некаквим туђим гласом. Милица отвори очи и Нера осети како сва устреиери. Брже боље сиуети јој руку на чело, да би је умирпла, а Пери рече: — Шта тражиш? Шта ћеш? Иди! Зар ти је мало било ? Пера се повуче натраг, али оиа чу где рече: — Хвала Богу!... само кад је жива!... Милица је лагано долазила себи, Она се сећала и сетила целог догађаја, па јој се тек сад даде на жао и бризну у плач. Нера је само кршила прсте, није јој смела речи рећи. Као неким нагоиом осећала је она да иије само овај садашњи ударац Перин изазвао сузе Миличине, него да ту има и дубљих узрока, али она не имаде куражи да саслуша све. — Немој рано, плакати, умири ее; ироћи ће... говорила је она онако бесвесно, .једно да би пешто одговорила на оне сузе, а друго да би укратила живу оптужбу Миличину. — Како да не плачем, кад саме теку ! — јецала је Милица. — Ја не знам како ћу!... Чему су ме год учили, ја сам послушада, па онет нисам права! .. Кажи ми како да вам умостим!... Не боли мене његов ударац, можете ме обоје сваки дан тући, али немојте ме гледати као душманина кад душман нисам! Лакше би ми било да ме распињете него што ме мучите вашим ћутањем!... Чини ми се, ја бих умрла од радости, да ме неко у овој кући милостиво погледа! Ако сам крива кажите ми у чему сам! Можда ме моја мајка није научила дворби и угодби; па, онда, реците ми у чему је грех мој, па ћу ја поправити. Све ћу ја учинити, и нема на свету тога што ја не би могла учинити!.., Ја се никаква рада нп терега не бојим, јер ја волим овај кров што се назвао мојом кућом!... Свака реч њена падада је на Нерину главу као стена. У овим сузама, у овом болу Миличином она је гледала грех свој, грех који је учинила а није хтела учипити. Она правда Божја, што и у најокорелијем срцу човечјем тавори, нробуди се и загрме свом снагом. Нема осуде над осудом коју човек сам над собом изрече. И она осу сама на се: — - Имаш право! Ја сам крива! Ти си добра, честита, из честита дома у коме си могла видети и научити само оно што је добро. Али, ја сам крива! Стид ме да ти кажем зашто, али моја је кривица! Обузео ме неки бес, лудило, шта-ли! Добро је било, али ја нисам хтела да га видим! Бог ми дао очи да видим, а ја сам на свако добро зажмурила! Не тражи од мене сад да ти причам шта сам радила;

немој то тражити никад, јер ти не могу казати; али знај, да је ово зло од мене, од моје луде и пусте главе! Али од сад то неће бити! Ишчупаћу своје ро1>ено срце ако ме повуче на зло. А знам шта је зло. И ђаво зна шта је право, само пеће да ради!... Само ти мени оздрави, придигни се и буди добра и ваљана ка® шго си била ! .. Ето, сад сам ти казала што се могло казати и не тражи више!.. Док је она говорила Милица се придигла и отвореним погледом гледала у њено лице. — Ја сам здрава! — рече — Кажи шта желиш: нема те жеље коју ти нећу испунити! Нера је пољуби. — Буди ми само добра! — Како год ти желиш, мајка. — А ја ћу теби бити милостива, да ти ни рођена мајка милостивиија бити не може! Сад, дете моје, лези! Али Милица скочи с постеље. — Зар сад да лежим! ? Ни гроб ме не би оборио! Ја ћу сад да радим! Нема за мене терета! Хоћеш да се уирегнем у јарам да поорем Сенковачу: — цркла ако хукнула од умора! — Није потребе иама толико иосртати. Ја знам да ти и хоћеш и можеш, али не треба! Јатебенисам заробила него довела у своју кућу. Иди умиј се и оиери ту крв. Пера је био у кући, али чим Милица искорачи из Нерипе собе, он зажди на ноље. Нера је ишла за њом Осећала је неког ластака у души п сле исповести и у том тренутку друге мисли није имала него да учини правду и иоправи што је покварила. Собом поли Милици и ако се ова противила и хтела ићи ни бунар. Кад се Милица уми и убриса, онда Нера викну Перу. Он дође. — Прежи волове у плуг, па у Сенковачу! рече таки заиоведнички да се Пера само окрете послушно као војник кад му старешина заповеди. — Ти, спајо, спреми ручак, иа нам донеси на њиву! Зар ћеш и ти, мајка? — Кад немамо спрежника. А најпосле и што ће нам ? Ја сам некад то и сама радила! Некад пам је требао смфежиик, сад, хвала Богу, не треба: имамо и своје стоке. За мало и — све је било готово. Пера истера плуг на капију, а Нера приђе згради у којој беху алатке, узе будак, врже га на раме, климну главом Милици, па оде лагано преко њива. Идући пољем осећала се некако лакша; пред њом је био већ неки одређен пут којим се решила ићи, па ма какве жртве ту било. Да се јасније изразимо: било јој је као дужнику који је исплатио све своје дугове па остао без паре у џеиу, али миран и сигуран да га нико неће зауставити. — Овако се мора! — говорила је полугласно — Да сам оставила како је било ношдо, у брзо не би имала ни куће ни деце. Овако је бар кућа ту. А ко зна? Бог је добар. Можда ће ми деца опет доћи! Све је у Божјој руци!... Ја више нисам емела