Звезда

ВР. 77

3 В Е

3 Д А

стр. 611

онако оставити, јер, сачувај Боже зла тренутка, могао је он њу на незгодно место ударити на усмртити!... Куд би ја онда?... Па се стресе и прекрсти. — Хвала ти, Боже, кад је на овом прошло ! Од данас морам десеторе очи отварати! Падоше јој на ум речи њене покојне мајке: „Неро, ккери! Ка / те год обујме зле мисли, па не можеш да их се отресеш, а ти узми иа ради што год Рад је спас од сваког зла и нанасти! Изнајпре ће ти сам испадати из руке, али га ти силом узимај све дотле док о њему не почнега мислити, а чим о њему почнеш размишљати нрођу те зле мисли као рђав сан"... Док је год слушала тај савет материн, дотле је била мирна и спокојна и никаква зла мисао не могаше се залећи у срцу њезином; а ево, од кад је тај савет заборавила, од кад се посла и рада манула, дође за мало до пропасти и несреће. Сад се решила да се тога савета држи и да њиме своју децу саветује. Кад је стигла у Сенковачу и Пера већ беше ту. Некако плашљиво је погледао у њено озбиљно лице. — Да образдимо најпре! — рече она. Дај порожје, а ти држи плуг. Дед! Боже помози! Пера звизну, прихвати руцеље и нусти гвожђе у земљу. Волови потегоше. Она је ишла пред њима назећи да бразда буде права. . Кад је Милица око ручанице донела ручак, Пера је сам нлужио, а она је прерављала нрошће.. Ни1со г ко би је видео, не би рекао да је то она саломљена јучерагања Нера. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ОЗБИЈБНЕ, НАУЧНЕ СТВАРИ. Хшрете еу хкр(со иагготг, ауатпјтсн абгХ<ро(, тгаХ^ 1ра>, ХаСрете 6 хирсо«; еууб?, (лг)бг7 (лгр^атг. М1§., Ра(го1. вгаеса, 1; 49. 50. р. 821. СТУДИЈА РАДОЈА Ж. ДОМАНОВИЋД

(НАСТАВАК) Али, кад се има на уму да код нас ради свако, да се у нас баве „књижевним радом" (но некој моди) чак и они који су по својој природи и нодобности требали да продају за тезгом бибер и алеву паприку, онда није никакво чудо што се понекаднаши критичари разликују од паланачких жена —• које уз шољу каве плету чарапе и оговарају чаршију само у толико, што су опи своје оговарање и снлеткарење нанисали и штампали, живећи по некад и у заблуди, да се тај њихов посао убраја у некакву књижевност. Наше рђаве материјалне прилике имају такође врло много утицаја на нашу књижевиост. Нико се још у Србији није бавио само књижевним радом,

већ је то увек бивао људима сноредан посао поред друге какве дужности, обично чиновничке. Чиновници су код пас махом сиромашан сталеж што живи од својих, кад мањих кад већих плата, које обично нису толике да би могле задовољити обичне животне нотребе, које изазива чак и осредља интелигенција. Принуђени су, дакле, да иоред своје плате траже још какве приходе, те како им је књижевни занат једино приступача : Ј и дозвољен, то га се, хтели не хтели, врло често, лаћају не из какве љубави, већ просто на просто из оскудице материјалне. Можда би могли наћи и других извора, али никоме и није до тога да проналази што ново. Овај пут и начин постао је већ обичај, па чак и мода и ми се сви крећемо том већ утрвеном стазом, Дакле, чиновници су принуђени да се баве саисивањем и онда, наравно, сваки по своме бајаги укусу и према „таленту" избере своју струку и поље књижевног рада које ће обделавати, изузимајући леау књижевност, јер ко се год у Србији зал.убио у ту чудну леиотицу и везао се с њом, ретко да је добро нрогаао, а сав ћар му је био, ако није имао штете. Из чистог рачуна (не увек) бирају све остале гране књижевне, а ко ће боље проћи не зависи од вредносги рада,, већ од срећног избора и стицаја разних прилика, па ако хоћете и од среће. Отуд се сва она грозничава борба живота и грамжљивосто за бољом платом и положијем, врло често тако леи огледа у разним књижевним производима у нашој књижевности. Вњижевност не само што служи као занат за зараду толик.,м сиромагапим чиновнипима, већ се узима често и као једно од важних средстава у тој борби и вечитој утакмици око ноложаја у државној служби. Није нам овде место да даље улазимо у ову ствар, јер бисмо се удаљили од књижевне критике, а нама је главно да изнесемо који се сталеж чинов нички одаје на то поље из горњих разлога. То није тегако уочити и без сумње ће свакп јога унапред погодити да су књижевпу критику иатентирали српски нроФесори (Најпре само проФесори књижевности, а у последње време стекао је права на ту својину, ваљда но некој аналогији или ио закону каквог једначења, сваки који поси назив ироФесора), који су у интересу науке увукли у тај иосао и но кога свог рођака или доброг пријатеља, па ма био и од друге које струке. Није нншта необично чути овакав разговор међу нроФесорима: — Куда журиш? Седи. — Остави бога ти, морам да идем да иишем. — Шта ти то пало на ум? — Ево први је близу, а треба ми новаца, на морам зарадити где било коју пару. ■ — Па шта мислиш нисаси? -- Шта било, тек само морамнешто. Наћи ћу какву књижицу, да наиншем на њу оцену. — Коју ћеш књигу приказивати? — Све једно, море, коју нађем!.. и т д. Или ћетг чути разговор ове врсте: — Ј1ено бога ми, ви сте ово ново дело дали