Звезда

стр. 612

3 В Е 3 Д А

вр. 77

на приказ томе и томе, а то није његова струка. Држим да је био ред, да то дате мени као стручњаку. — Зеамо, брате, ко би ти још то спорио одговара се онај — ти знаш да смо увек теби шиљали те књиге, а знаш како ми мишљење имамо о теби, али морало је тако да буде. — Што морамо? — Тако, морало, јер је човеку потребан новац а имао је и неко меничко плаћање!. — Е, то је онда друга ствар — задовољи се ирви тако лепим рааиоредом по стручности. Не нита се ту нико: да ли могу и имам ли зато спреме и дара, већ је једини разлог: морам , јер треба да зарадим. А новаца дао Бог, треба свакоме из реда и онда свако изреда и пише. Зато су нам и критике те врсте ладне, труле, без живота, без духа, пуие натегнутости, укочености, досаде, а има ју задах школске прашине; и опомињу на писмене ђачке задатке, на којима су црвеним мастилом иовучене подпрешке и стављена оцена са моралном придиком намењеном ђаку што ради брзо и немарљиво, или што је заборавио то и то нравило из граматике. При читању таквих критика не називају се миели, већ увек пред собом гледамо утегнутог Филистра са белом машном и рукавицама, а осетимо се као да нас је ко овако одрасле људе увукао у тесне школске клупе, у којима смо седели још као дечаци основне школе, па иам још носле толиког школовања утрапио у руке букваре, а таблице и писаљке и учи иас како се пишу слова и изговарају речи на слогове. (наставиће се) ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А Н нагшсао Ђовани Верга (наставак) — Немамо где да станујемо. Чула си. Тек три собе. — Шта мари? За то мало времена што ћемо тамо остати. Њему је хтело срце да пукне што ће да живи до својих, одељен од њих затвореним вратима, да слази и иење се спол.ним степеницама, које су назидане уз балкон, а да не ви1>а никога свога. Љему се сад одиста чинило да је изгубљени син, осећао је иза оних неумољпво затворених прозора хладни и неодољиви гнев свога стрица, који гаје нскад на свој тихи начин обожавао. Чим је Јелена дошла у Алтавилу ишла је да ноходи госпође Голиано и Бранкато и све оне пријатељице, с којима се познала за свог бавл>ења у Розамарини. Све је дочекиваху укочено на тврдим, помпејанским диванима у старим нространим салонима, који беху урешени само огромним грбовима и у којима се осећао задах од штала, што бсху испод њих. Сваки час размстале су се својом аристократском родбином и својим имањима и бацале отронне погледе на елегантну тоалету младе жене и на њено цело варошко биће. Пошто је Јелена своје лепе, нове тоалете пронела у шетњи кроз све алтавилске улице испред

погледа радознала света, који је истрчавао на врата, поче јој бивати досадно у њеном малом салону, који беше уресила с неколико ситнурија и с мало материје и где је очекивала да јој се врате носете. Али јој ннко не дође. Докле јој је муж трчкарао до нотара и земљомера, прелиставала је она неку књигу и расејано гледала кроз прозор на празну, блатњаву пијацу и кавану, куда су журно ишли прваци тог места под својим штитовима са завонутим чакширама. Ту је она увек виђала дон Пепина на вратима касине, како снуждена лица гледа у кишу, која је досадно сипила. Њен муж враћао се доцкан из Розамариие, извињавао се што је морао да је толико остави саму и питао је да ли јој је било досадно. Загрлио би је увек с милом нежношћу као и први нут; говорио јој даје срећан и да ништа више не жели; миловао је по коси и љубио је у рамена. Она је расејано допуштала да је грли и докле су јој погледи блудели одговарала је да је и она срећна, али да ово почиње бивати хладно. Једила се на таку прчпреку, која је сметала продаји и одуговлачила одлазак. Сад је сама себи изгледала као изгнаницаи осећала се увређена од оних који су се ироводили на њеном имању и пили њено вино. Тада би, намрштивши чело, рекла: — Та да си узео слушкињу, та твоја родбина не би могла бити гора! Једног дана замоли је њен муж тронуто, са сузама у очнма од радовти, да стане на прозор што гледа на двориште, јер је његова мајка рада да је види са свог прозорчића преко пута. Јелена одмах пристаде, али он је у њеној хитњи прочитао такву иронију да је морао додати. — Видиш, та сирота жена је између наковања и че кића. Мој стрИц је тврдоглав, али он одржава породицу! И ухватио је за руке, задржао је један тренутак и гледао је ужареним очима, а срце му је бурно куцало. Њој се нису свиделе те сентиметалне слабости. Она истрже своје руке и стаде на прозор. Свекрва чекаше на прозору преко пута. Билајеврло бледа и пза њених погрбљених леђа видела су се бојажлш. ва и радознала лица кћери, које су такође хтеле да виде своју снаху;. Јелена се грациозно поклони, као да се познавала израније са свекрвом. Мајка диже руку, да благо слови њу и сина, коме је срце пуцало и колена клецала, докле се његова жена љупко и безбрижно здравила. Он ухвати Јелену обема рукама за главу н пољуби је у чело и нрогунђа: — Јадна мајка! колико би те и она волела! — Ја нисам крива, одговори Јолена хладно. Другог пута рекла би му смешећи се, како нигде није добро примљен ни у иородици ни у варошици, али то би био горак осмејак, који би остао у угловима њених лепих усана. Наиослетку унитаће свог мужа: — Зашто мн Голианова и Бранкатови не враћају походу? — Та остави их! промрмља он. То су охоле сељачине! — И ја сам охола, рсче му она сухопарно. И непрестано га јо опомињала: — Пожури се једном с том нродајом, хиљаду лира више или мање не мари нншта. Главно је да што нре одемо у град, да ти почнеш свој посао. Он јој одговараше, да је у ногодбн са Бранкатом