Звезда

бр. 77

3 В Е 3 Д А

стр. 613

суседом, који ако опази да се жури с продајом може да гакињи сденом. — Ах! узвикнуће она Тако? Ала је то диван свет! Она је тада проводила време у припремању за нут, везивала је и дрешила, а за тим гледала кроз прозорска окна на балкопу, како ситиа јесења кинп без трестанка ромиња. Сваки пут виђала је бар >на где стојп на вратима касине, те је осећала да је он и неотично привлачи к себи монотонијом свог живота и заЈедничком досадом. Вила му је готово захвална, што јој је тако рећи из даљине нравио друштво, докле је сама седела код куће и чекала на резудтат мужева трчкарања. Постепено, интересовала се и она за његове гесте, за његове хаљине, за израз његова лица, номишљала је како мора да пати на овом рђавом времену, како се бори с мислима; размишљајући о свему томе напослетку је гледала себе саму, симпатију, коју јој је показивао тај млади човек, коме сви скидаху шешире, а на њу се и не освртаху, док су је само на селу, где се човек може дружити и с млађима, сматрали себи равном. Црвенила је од гнева, кад год туда прођу Голиано или Бранкато, нод штитом, са заврнутим ногавицама и дубоко скину шешир барону, а он им само пријатељски климне главом. Тада јој се у мозгу зачињаху чудна искушења. — Та пожури! говорила је мужу. Ти нећеш никад доћи до циља. — Данас имамо нову понуду од Голиана, али он не да седам хиљада лира. — Ти пушташ да те Голианови и Бранкатови вуку за ное, а овамо си неки правншс! Барон, је налазио уживања у том стр жарењу и мало по мало глава му се усијавала. Оно у Розамарини била је детињарија, утицај њеие веселости и њених заносних дражи. Али сад у суморним кишним данима иза прозора на балкону имао је Јеленин изглед нешто меланхолично и интересамтно, што му више није излазило из главе. Па и кад се време нролепшало, он је проводио дане на вратгма касине и у вече се шетао пијацом испред њене куће кад Чезаре не би био ту. [наставиће се)

ЗШТО ГА ГРИЗЕ САВЕСТ приповетка Доње Емилије Пардо Басан превод са пшањолскога. Знала сам чудна особењака, који је живео сам и како се чинило, задовољно у великолепну дворцу, у раскошности, имајући на послугу лакеја, тако рећи но једнога на сваки прет, јер срећа — како веле, ћудљива као жена била је доконала, да тај човек безбрижно проФућка нрво своје наслеђе, онда наслеђе братово, који је у младим годинама преминуо, на једне тетке уседелице и најносле богата тутора, који је био одушевљен за својим храњеником. За тим би га истина била до паса дотерала коцка нли друге непознате страсти, али ту већ му у глави севну увиђан.е, да неће бити згорега, ако што буде сачувао за црне дане, те ти наш ветрогоња — звао се виконт де Трем — поче старати се за своје имање са тако себичном истрајношћу, да није било имања боље уређена. Зато у оно време, кад сам виконта познала — кратко време пред његову преку

смрт — био је он стари богаташ и кућа његова — уједно иснрављаше мишљења људи о становима маторих момака била је узор благостања и раскошности. Увек сам посматрала виконта с особитим интересом, тражећи у његовом лицу поверљиву повест страшног нздајника срца, ради кога је једна херцегиња становала у лудници, а једна Шпањолка, принцсза већ хтела да се одрекне своје апанаже и свега осталога. Да нисам знала, да нред собом имам савршена епикурејца, била бих мислила, да гледам остатке песника, уметиика, уоиште таква човека, који очарава зато, што се његова премоћна тежља не ограничава само на материју, него ову иодвргава Фантазији. 3 звишене црте његовога лица подсећале су наГета, али не у његовој славној сгарости, него нре у време његовога чувенога путовања но Италији, то јест, оне би биле такве, да је Гете, остаривши, био задржао црте своје младости. Та нежност црта, она уста у неколико пуна, онај уски нос чисто грчка кроја, оне црне и танке обрве елегантно новијене, које увзћаваше израз живих и дубоких очију, оно бледо, пуно лице маркантних црта, као извајано од мрамора, оно мушко лице — јер обло лице имају жене и деца — онај снажни врат, који од гранатих плећа растављаше поноситу главу — све то, и ако сад већ у развалинама, инак је још ту било, а уз то тело његово у својим складним размерима, у свом снажном склопу, који у неколсткв сећаше на гимнастичаре, издаваше челичну једрину човека, кога претераности нити сломише, нити гастрошише. Дабогме да сам сва та виконтова својства себи зампшљала помоћу оне нодобности која уме да од остатака старости себи створи и уготови лачност, каква је она била за најлепших својих година. Виконт би се радо шалио са мном и кат-кад би ми нричао догађаје из свога несрећнога живота, које не би било вредно казивати, да он није умео најгоре поједииости да прескочи знаменитим својим атицизмом и да им неириличну садржину сакрије одабраном Формом Алн у виконтовом причању беше нешто, што ме је дражило, то јест онај иотпуни недостатак моралнога смисла, онај гладни цинизам, који се видео нод нежним слојем речи. Па сам помишљала: Је ли могућно, да тај човек, који својим ближњима не само што није био користан, него унраво шкодљив, који је сисао сок из свију цветова, оиијају1>г1 се њиховим ме дом, иа ма морао сисати га заједно са крвл.у и сузама, тај разбојник, тај гусар љубавни, велим, је ли могућно, да није у ирсима изможденнма од претераности, ништа задржао свеже и здраво? Зар му савест ништа не пребацује, зар није извршио никакво дело одрицања, никакво доброчинство? Једаннут сам се решила, да га баш запитам за то. — Не сумњам, рекох му, да су у биткама, у којима сте бивали, многи били мртви и рањени; дабогме да ту, као и при ранама рапиром, крв се само унутра разлива, јер часг каже, да они рањеиицн Куте и да у немо^п нодлежу својим ранама. Колико мужева, колико браће, колико оцева —• да не помињем већ праве жртво — горело је вашом кривицом у паклу срама и стида? — Ех! Немојте да мислите на то, одговори Дон Хуан, а ни једна црта да му се иромени. У тим питањима ми иокусни људи у неколико смо Фаталисте. ПГго је суђено, то ће да буде! А оно, што сам ја са разлога више или мање