Звезда

отр . 614

3 ВЕЗДА

бр . 77

оправданих пропустио, узабраће други, па можда и не тако вешто, окретно и зналачки, као ја. Зрела бресква виси о грани и сваки час може да отиадне од петељке. Онај, који иде поред ње и онрезно је узабере, хоће ли је тиме сачувати од срамоте да падне на земљу, да се упрља и буде изгажена. Видећи, да ме је љегово чудно мишљеље у неколико убезекнуло, настави: — Ипак морам да кажем, да сам извршио дело одрицања и да због тога себи пребацујем... Чекала сам даље, а старац, наслонивши браду на два нрста леве руке, настави нолако и гласом не толико ироничким, као иначе : — Морам вам казати, да сам имао сестру која се удала и у скоро одмах за тим умрла (у нашој Фамилији сви су умрли млади и слабуњави, осим мене, који сам добио снагу, коју је требало међу свима поделити). Брзо за тим зет паде с коња и не прсживе тај пад. Иза њих остаде женско дете нежио као сераФим. Био сам јој старатељ, па ако се и јесам добро старао за њено васпитање и за њене ствари, ипак сам је слабо кад виђао, јер не ма рим за децу. Дође сазревање и овај створ ноче сад добијати Форме мање сераФимске, али,. за то дражесније за људе. А у исто време, ако је као дете, кад би ме сад угледала, стала клицати и била пуна радости, сад као одрасла као да беше управо обузета мојим ирисуством, па се сећам, да мало што није пала у несвеет, кад сам јој дао очински пољубац... Очински — уверавам вас на моју поштену реч — јер смо толико луди и мислимо, да они, које смо знали као децу, никад нису зрели људи. Али како су симптомати бивали све јачи, то сам брзо познао природу ове болести. И опет велим, да је та девојка била права лепотица- Показаћу вам њену слику, па ћете ми казати, да ли сам пре теривао. У том иогледу нисам знао женску тако чаробну. Е, па та девојка стаде ме иратити и тражити; у њеним очима, гласу и у најмањим покретима могло се читати, да је моја у толикој мери, да бих јој на челу могао ударити жиг, као мојој робињи. Мој тадашњи живот биојепуннајжешћих страсти; било ми је тридесет и осам година... а сад!.. — Нисте се одважили да узаберете брескву ? — То није била бресква, као што ћете и сами увидети, одговори лакоумник, набравши обрве. Само вам то могу казати, да чим сам разумео ираво стање ствари, утекао сам од своје сестричине на пут и нисам се куКм враћао дуже од године дана. А кад сам се вратио и видео девојку, где се од страсти поболела, и да већма но икада чезне за мном, ја сам јој говорио, као рођени отац, и онисао сам јој свој живот, своје односе, на и своје мане... — Ул.е на ватру, упадох му у реч. — Дабогме, уље. . Једном речи, казах јој од прилике да не мислим женити св и да се не бих оженио ни Јев1>енијом МонтшСом... — А она? — Она... Она... удари у плач, бледећи, црвгнећи и тресући се као осуђеник... рече ми, да... нежењен или жењен, рђав или добар богат или сиромах... — Разумем! — Добро, а ја .. не само што сам је одбио, изводио на други пуг, кротио је, него сам јој и млада, лепа и пристојна младожењу тражио... па сам је евом својом силом, по нраву старател.ском приморао, те је поппга за њ...

— То ми се допада! викнух одушељено. То је илеменито н узвишено дело! Иначе и није могло бити ! — Несрећно је то дело, одговори виконт, коме усне лако дркташе. Кад ми се синовица удаде, наде ми магла са очију и видех, да сам због ње на мукама. Тражио сам је, нратио је, наваљивао сам на' њу и употребио сам сва средства, али сам увек био дочекан с одбијањем, ледсним презирањем, строгошћу, тако систематском и ностојаном, да сам видео да сам побеђен, и тада ми оседе прва влас. — Дакле вам се сииовпца добро слагала са мужем, кога сте јој изабрали?.. — Такодобро, рече суморно ДонХуан, да је после шест месеци померила памећу, а после десет месецч при издисању дала ме је дозвати, да се са мном опрости, па ми је казала... као и увек! Трем обори главу и мени се учини, као да се на његово олимпско чело спустио облачак. — То је дакле моја замерка, прогунђа, после кратка ћутања. Пико не треба да се клони свога иозива, а мој позив није био, да друге нриводим на пут часности и дужности. ЛАВ ТО,ЛСТОЈ — ЛИТЕРАРНИ ЕОКЈ 'БОРТ.А ВРДНДЕОА Највећи данашњи руски нроповедник и сањало истине, Лав Николајевић Толстој, моћнији је од Тургењева, здравији је од Достојевског. За Тургењева везује га његов песимизам, за Достојевског његова словенска религиозност и његова вера у проста, Руса. И он, као и овај последњи, неноверљив је према култури занадне Евроие, само што он то своје неповерење протеже и на целу цивилизацију. Његова је Фантазија широка обима, епска. Она реченица је сушта истина, ако се примени на њ: да је роман модерни еп. Он није, као остали песници, оцртао самоједан културни степен, само живот тако званог доброг друштва у главним варошима и ван њих, но је он у свом највећем делу оцртао читав век, војску, народ и историјску катастроФу ирвог реда: Нанолеонову војиу и пораз његов на руском земљишту. Толстој се родио 2\ августа 1828 год. на свом добру у Јасној Пољани, у губерннји Тулској. Год. 1847 умре му отац. Год. 1843 оде на казански универзитет, где је слушао права и семитске језике; већ после три године врати се он натраг на евоје добро. Год. 1851 стуни у војену службу и оде на Кавказ, где је иисао своје ирве нокушаје; био је у Кримској војни, у војни на Черњају, код Севастопоља, а кад се закл,учио мир, он даде оставку. Год. 1857 предузео је свој први пут за границом, који га је, преко Иемачке, одвео у Италију. На своме добру, где се трудио да се што више приближи иросту човеку и да проучи његово биће, осн^вао је школу и непрестано се бавио мислима: шта треба, шта се, управо, мора учинити .за прост народ. Год. 1862 ожени се. Изнајпре је мислио, да наиише велик роман „Декабристи" (вође у 1825), али ту мисао ускоро напусти у корист једне друге, од којејепостало дело: „Војна и мпр" (1865—18о8). Год. 1878 написао је „Ану Карењину", а доцније: новеле, драме, народне сиисе, исиовести.