Звезда

бр . 77

3 В Е 3 Д А

стр . 615

За Толстојево верно изношење истине, карактеристично је, што је почео носматраљем самога себе, као, у неку руку, сиој властиги биогра®. Тургењева, као личност, нс можемо наћи ни у једном његовом делу. А Достојевског самог можем ■ само у онпм особама наћи, које се жртвују за другог, а на име хвале бивају презрени, јср они немају оних заводничких особин^, којима изобилују новршне личности. Такав је и ириповедач у „Пониженим и увређеним". А једне искре тога има чак и у Макарију АлексијевиКу у „Бедним људима". Ј1еио је оно скромно, па чак и понизно описивање самог себе у „Занисницима из мртвог дома", и ако њен писац каже, да су приповедача .лржали за незнатну личност. Али увек, кад год Достојевски узима себе самог за модел, увек је то створ изредне доброте. У свом роману „Идиот" о:;ртао је самога себе у особи јунака, кнеза Мушкина. Мушкин је, највишим даром, геније, а дете простотом и чистотом својега срца. Двадесет и четири године патио је он од неизлечиве еиилетсије,, иа зато и разуме благост, да га ми, и онда, кад му је у власти нотпуна њсгова снрема, држимо за болеена или луда или за неког, кога Ке ускоро ударити капља. Он нема финих манира, он својих идеја не уме штедити, иа зато и употребљава, као што он сам каже, речи, које не доликују узвишеној мисли, коју хоће да обради и које ту мисао само нонижавају. Али ипак, зато, нема ни једног у његовој околини, који би био достојан тих речи. То каже и Достојевски кроз уста једне младе девојке: „Нико нема таквог духа и срца као ви, па ни толико колики је ваш мали прст! Ви сте поштенији, племенитији, наметнији од свију нас!" Кад Толстој самога себе црта, онда он то ради само зато, што хоће да црта оно, што познаје. Он нрича своје детињство и шипарство („Детињство", и „Шипарсгво"); затим индиректно, али на провидан начин, своје оФицирске доживљаје у Кавказу („Козаци"), своје ратне успомене („Ратне слике", „Севастопољ"). Свуда, где год пружа евгју слику, опажа се критика и иронија самога себе. Он нам открива своје слабости и глупости. Никада он на нас нс чини утисак какве идеалне личности. Баш на против, он је онај, што најмање може да нам загреје срцс, што мање среће заслужује, но што му нрипада. У „Козацима" је његов Ољењин, као и Печорин у Љермонтова, ОФицир из елегантног света, који живи у Кавказу. Док Печорина, у иркос њсговој хладноћи, жене свуда топло сусрећу, дотле Ољењин за своју страсну л.убав, коју је дуго тајио, за љубав према једном чеду н рироде, једној козачкој девојци жање само негодовање и толику мржњу, да она није хтела' чак ни главе окренути кад је он отпутовао. У Љермонтова је веома образован човек примамл>ив чак и у својој блазираности, а Толстој и овде, као и свуда, хоће природност и у уметничким производнма. Том својом љубави и тим својим обожавањем природе и јесте учинио, да је кавкаски нредео, описан у „Јунаку нашег доба", само оквир у који ће „Козаци" ући са свом својом свежином н снагом природног створа: „вечан снег, који ни једна рука не додирује и узвишена жена са својом првобитном ленотом..." „радовао сам се њој као и величанствености брд& и неба, јер је она исто тако леиа као и они што су лепи". Осећа се, да песнику није лежало на срцу узношење самога еебе, но верност истине. Ова верност истине и јесте, што нас свуд код Тол-

стоја дара: прво, где његов властити карактер налазимо међ осталим излишним особама, као у многим незграпним нриродама, веома неспретних л>уди, које струја дуго гони без икакве значајне иницијативе, док их, најзад, религи)зна природа не иробуди и они се, свом својом спремом, лаћају оружја. (Безухов у „Војни и миру", Љовин у „Ани Карењини", примсри су за то); по том, где Толстој црта туђ свакодневан живот као у финој и горко истииитој новели „Срећа у браку", која на нас моћно утиче, и то само својим изношењем животних илузија, како се оне рађају, подржавају и како их нестаје. Она нам износи растење и цветање љубави, затим лагану нромену, што супружанску љубав понижава до пријатељства, и како нежност ирема деци замењује сваку другу страст. То је обичан свакодневан живот без и једног романтичног догађаја. Поред верности истине у Толстоја чудновата је моћ погађања и слутње. Она има веома ретку историјску Фантазију. Наравно да је он довољно модеран дух, па нам неће износити давно минуле личности. Он се враћа само до оне еиохе, за коју ће још наћи свеже нредање. Али и онда, кад нам што прича из минуле историјске периоде, као из времена Александра I., и онда нас је он кадар задивити. Његови историјски портрети чине на нас утисак као слике, које су рађеие на основу успомена. Његов Кутузов нример је за то. У осталом можда и има свега две слике, у којимаје Наиолеон верно и потпуно уметнички оцртан. Једна је у прииоветци „8епп1ис1е е!; §гапс!еиг пиШздгев" АлФреда де Вињиа_, где нам ириказује Наполеона како говори с папом, а друга је сцена у „Војни и миру," где Нанолеон нрима у аудијенцију руског гласника Балахова. Та сцена је написана, као да је и иисац, невидл>иво, био присутан. Зар нам довољно не говори она црта о Наполеону: „његов бео, угојени врат одударао је од црне јаке његове униФорме, одакле је долазио јак мирис колоњске воде". Зар у овим мањим појединостима не осећате парвенија? Толстојев Кутузов карактерна је слика истога реда. Али ма како она била узвишена као ремек дело, инак она као портрет има много ман&. Једва би се, готово, могло носумљати, да је несник из националних и религиозних разлога Кутузову много што шта одвише иризнао а Наиолеону одвећ мало. У Наполеону се истнче она његова снлна моћ и сулуда надудост, која се већ клони паду, али није истакнута његова генијалност. А код Кутузова слави он и његов нерад, јест чак и његову тупост као израз неког дубоког разумевања тобожних догађаја, који се развијају како хоће, или, боље рећи, како се морају развијати, без утицаја нојединца човека, који догађај не може ни отежати ни олакшати. Ова иристрасност долази од Толстојевих чудноватих назора о животу. И без нервозности и екзалтације Достојевскога, дошао је он до сличне удаљености од сваког страхопоштовања према човечјој интелигенцији или иолитиччој и научној величини. У Немачкој верују књижевници у разум и образовање, у Енглеској у властиту моћ индивидуе, у Француској у снрему, а на северу у моралност. Толс10Ј, као и многи Руси, осећа ништавност поједннца према васелени. Он има страхопопгговања према васелени и судбини, али га нема према науцн, уметностн и култури.