Звезда

стр. 662

бр. 83

ствари. Марта је била јуче овде до пода шест, до шеет можда... Нека особита радост проже цело тело Андреово, и његово лице оживе и прели се руменилом. — Ах, хвала... ја поново живим .. Марта, моја мала Марта. 11 сад, после очајаља, наступи излив радоети. — Ја сам дакле један бедан човек! Ви не знате да еам сумњао као каква будала, као лудак ! Ја сам Марти, њеној матери и Вама поругу нанео! < >н хтеде да кцекне, Хуртен га подиже на своје груди. — Андре, пријатељу, жене не знају о томе ништа... Ви висте Мартн о томе нигпта говорили? — Нисам. — Врло добро; Ви сте морали мпого патити, бол се умањио. Загрлите ме, драги Андре... — Хвала, хвала .. Сматрајте ову моју походу као да није ни била. Ја идем, имам посла у скупштини. Ја идем, срећан, пресрећан. Андре стеже руке Хуртенове, који га са ненроменљивим постојанством испрати. Кад се затворише врата, Хуртен, да не би пао, мораде се ухватити за сто, на коме га је затворени албум, изненадно нагпао, да своју част жртвује. Као кип стајао је он тако погружен у мислима, а сузе му се котрљаху низ лице. Кад је нодигао главу Марта је стајала пред јбим , савладана болом. ионижена, као дете, које очекује казну, молећи га за онроштај. Заборављајући све, са неком боном радошћу, он рашири руке: — Оди Марија, оди; нико нема ирава да буде тако строг судија... нс треба биги грознији од времена и заборава. С временом н заборавом, може и грешник срећан бити. Превео Алхазен. ФЕДОР ДОСТОЈЕВСКИ — литерарни есеј Ђорђа Нрандеси На супрот Тургењевљеву народну песимизму стоји на роднн оитимизам Достојевскога. Великн скептик Тургењев којн је у мало шта неровао, веровао је у културу западне Евроие. Ако се Турген.евљеви нроизводи могу држати за производе емигрантске литературе, онда нас баш Достојепски доноди на право руско земл.шпте. Он је аутохтоин песник, прави варварин, у чијим жилама неманиједне кани класичне крвп. Ваља само погледати његово лнце! У пола руско сељачко лице, у пола злочиначка Физиономија са пљоштим носем, малим, живпм очима под веђама које нервозно дршћу, са дугачком, густом п неурећеном брадом и СЈајном косом; мислилачко п неснпчко чело велико п ленога је облика; усне пуне израза, које, изгдеда, и затворене говоре о безбројним мукама, беекрајној мекоти срца, о болесним жел.ама, бескрајном милосрђу, о страеној зависти, немиру, за,;едљивости. Посматрајмо н.егово тело, које је сам живац, мадо и слабуњаво, погурено и жилаво, и које ,је од детињства мучено грчевима и халуцинацпјама! Та снољашност — на први иогдед незнатно проста, а пр.и бдижем посматрању неиријатно генијална, болесна н веобична — говори о Достојевскову еиилептичну генију, о врелу благости кАЈа исиуњава душу његову, о валима, 1'отово. су-

лудог бштроумља, који му често долазе у главу, нанокон о оној сујети, која у тежњама етвара ведико и о оно,ј за виети, која сићушно ствара у души. То је карактер, који нас подсећа на Русоа, раздражљив и неповерд.ив, еа наступима нростоте, али који су сио собни н највишег иолета. II ако је н.егова породица нрипадала малом руском илемстиу, одакле сепо нравилу, постаје нижи чиновник, ннак је он, као Русо, био скроз и скроа демократа. И ако је, као Руео, био Фанатик идеја, инак се он од н.ега разликује дубоким душевннм цртама: Русо је деиста, *алп у иркос свему осећан>у, није хришћанин; он је непријатељ хришћавске понизиости и сваког случаја покоравања судбини. А Достојевски на против — свејсдно је да ли је његова догматнчка вера бнла ортодоксна или не — цииични је хришћапнн у свом осећајном животу. Његова дела чине нрави реперторијум хрчшћански схваћених карактера и душевних стања. Сва његова лица су болесници, грешници и свеци обојега нола, ч прелаз од грешника ка покајнику, од грешнице ка светитељци, од телесно болесног ка душевно здравом, врши се час лаганим чишћењем, час муњевитом брзином као у Новом Завету, а неки пут је грешница у исто време п свстител.ка, а највећи здочннац постаје такав да му сс и дивимо и да га се гнушамо. Физиолошки и пеиходошки ти су типови, тппови убогпх и јадних, иеучених доброчина, безазлеиих, нежнех природа, нлеменитих девојака, нервозно збуњених, тпповп вечито болесних од халуцинације, даровитих епилеитичара, занесеннх мученика — то су баш сни тинови, које замишљамо у апостола и ученика првих хришћанских времена. 1 Федор Михајловић Достојевски родио се октобра 18_'1 године у Москви, у сиротињској болници, где му је отац био лекар. Иородица је имала много деце а мало имања. Федор и Јкегов брат Алексије, са којим га целога. живота везивало нријатељетво и иети литерарни интереси, беху послати у војну инжињерску школу у Петрограду. одакле пзидоше као потпоручници. Алп готово после године дана даде он оставку на војну службу, да би се сав чооветио литературм. Он је јопт тада натио од болести, која се погоршала, кад су га у Сибирији бичевима тукли; патио је од грчева а оснм тога био је п визионаран. Карактеристнчно је шта је он једном рекао једном пријатељу односно материјала,који је доцније обрађиВао н његова талента, који воли здочиначке Физиономије : „Утученост, која код мене долази после епилеп. ичних напада има овога значаја : осеНам е-е као оелик злочииац; изгле г ца ми, као да каква велика кривица, какво зло*1 -шшчко јело иритискује морЈ савест. Вило му је 24 године кад је нанисао роман „Бедни људи". На измаку свога живота исиричао јс у „дневиику једнога књнжевника" своје нрво стуиање у књижевност Кад је свој роман нанисао, на није знао како ће протуритн свој рукопис, он, онда, замоли свога пријатеља, доцнијс иознатог књижевника Глигоровпћа, да га однесе песнику Некрасову. Око трн часа ујутру чује Доотојевски неко ку цање на својим вратима. То је бно Глигоровић; вратио се са Некрасовом, који је роман био већ нрочитао, па иснуњен њпме, осећао потребу да нисца одмах иритисне иа ерце своје. Кад /је идућега дана, ујутру, оставио Достојевског,