Звезда

стр . 670

3 В Е

ФЕДОР ДОСТОЈЕВСКИ — литерарни есеј '1ј(|р1,а Брандеса (НАСТАВАК) II Тај проблем, који се, у ужем смислу, означава као проблем кљиге, јесте нроблем с којим су се занпмале све мисаоне главе: двогубо посматрање друштва по вредности човечијег живота, које самом себи противречи. Исти проблем, добро обрађен, налазимо у Бисмарковим беседама.*) Пре много година занимало ме у Берлину једно убиство, које је извршено над једном старом женом, којој је било више од 82 годнне. Убио ју је један од њезиних многих љубавника, које је била задобила новцем. Ироблем је био овај: има ли човечји живот безусловне вредности ? Зашто морално друштво одговара на ово нитан.е начином, који сам себи иротивречи. Оно најстрожијим казнама кажн.ава мајку, која убија своје новорођено дете, без обзирл. да ли то она чини зато, што се боји срамоте, или зато, што не осећа да ће тиме претрпити куд и камо већн губитак и куд и камо већи бол, него што ће нретрпети друштво. Оно је чак и тала кажњава, акоје она тиме хтела дете да сна се од свакога јада. Друштво тражн да се цео земаљски пехар несреће излије на главу малога бића. Али друштво се не противи подмзању Фабрика, које радницима доноее болести и рану смрт, оно чак сматра за неку благодат, када се која Фабрика подигне у коме крају, где нема нндустрије. Тај, што се у Достојевскову делу тим нроблемом занима, то је Раскољников, млади руски ђак, необично леп, са финим цртама лица и црним очима пуним доброте, врло даровит, али снромах, као што руски ђак само може бити сиромах, занао у најдубл.и рад, умотан ритама и са ше широм, који ч^век не може погледати, а да се не насмеје. Због сиротин.е нанустио је науке, на се узалуд трудио да се исхрани, али он је све дубље тонуо. Он је закопчан, мрзовољан, неповерл.ив и хипохондричан; он је горд, али у исто време великодушан, добар ; врло нерадо издаје своје осећаје. Он је сујетан и наклоњен великој дрскости, али често пута тако мрзовољан, да постаје до нечовечноси студен и неосетљив. По природи је меланхоличар, мрачан и нагао, охол и великодушан, тужан због несрећног етања човечанства и увек испуњен жарким жел.ама, да човеку буде номоћник у великом стилу. Он је, ио свом најдубљем биКу, несрећан, неспособан. По нишчеву мишљењу сви су неспособни у Русији, где сви желе да се брзо обогате без рада и муке, где су научени, да им све, нгго год уопште постигну, падне готово на крило, научени да их воде за узицу, научени да целу духовну храну добијају од другог нрожватаиу. Скоро 200 година како су се одучили од сва ког јавног делања. Раскољников је већ гш нрироди меланхоличан, а сиротиња још више даје нове хране његовој меланхолији. Всћ сама његова јадна соба непреетано га озловол.ава. Прљав, узан простор скучава душу његову. Не може нлаћати кирије и често нута трни глад. Кад настунс дуге, зимске вечери, он нема свеће иа леже у мраку и нншта не ради, да би набавио свећу. На нолицама ?а књиге стојс свеске с колегијума и њих нонала с прста прашина. Он снева, ненрестано снева

*) (Јкунл.ене бесед« кнеаа Баомарка [Хан 1895).

Он снева о једној гадној, старој зеленашци труло богатој и тврдици од које је овда онда по што узајмио, и о Једном разговору, чији је он сведок једном у крчми био. Ту је селео неки ђак и рече: Убио бих ону проклету стари:;у и покрао бих је и, 'уверавам те, не бих осетио ни најмању грижу савести." Он је то, додуше, рекао у шали, али поеле додаде озбиљно: „На једној страни једна глуна, проклета, нитковска старица, што никоме не користи, него свакоме шкоди, ко год с њоме у додир дође, на другој страии хиљадама младих, гвежих снага, које гронадају, јер нема ко да их потпомогне; стотинама, можда хиљадама егзистенција могло би се известн на прави пут, туцетима породица могло би се спасти од јада, разуздана живота и гадних болести, и то све новцем те старице... И каквог, уошнте, значаја има егзистенција те јектичаве, глуие и нитковсм "прице па тасу опште ваге живота? Нема већега знач ч живота једне ваши, шуге, на нсма ни толиког, јер стар је куд и камо штетнија, јер она потконава живот других." Речи продреше Раскољњикову у душу. јер баш те исте мисли жубораху у његовој главн, нгштаху у 1г.егову мозгу, као пнле у л.усци, јер се н.егову јаду нридружио јад оних етворова, који су му најдражи. Љегова стара"мајка живи у некој паланци од своје пензиј?, од 120рубаља зарађује уз то плетењем и везењем, кварећи евоје јадне.очи. Она му једном посла писмо, из чијих се благих и пажљииих израза провиди, да се његова једина и страено љубљена сестра, ма како лена и горда бнла, хоће гнусннм браком да жртвује, да би потпомогла брата на универзитету, и у стари.м данима своју мајку. Он хоће нагло да се нротиви овом браку, хоће својој чистој еесгри да забрани, да стуна у овај ужасан брак. Али с којим правом? Како спречити? Шта јој за то може он пружити? Њој и својој мајци може носветити своју будућност, кас доврши наукс и добије службу! Али тек кро.з десет година ! А дотле ће, можда, његова мајка оелепити или ће од иосга и јектике умрети од глади, а дотле ће сестра... алн шта се све нс може догодити за десет година! Он је рано себи створио извесну теорију о злочину, но којој необичан човек има право, не службено, него право које му даје савест, да може нрекорачити извесне сметње и нреноне, које друге људе зауставл.ају. Али искључиво у томс случају, ако н.егова ндеја, идеја у корист човечанске среће тражи то нрекорачавање. Кад људи, као што су Кеилер и Њутн, своја открића не би могли ни накоји начин да учине човечанству без жртвовања људских живота који њиховим открићима стају на нут, онда би онп имали права; били би чак ириморани, да то учине. Пскуство га учи, да су готово сви законодавци и реФорматори човечанства од најстаријих, па до Ликурга, Солона, Мухамеда, Наполеона били злочинци. Та већ и зато, што су стварали нове законе, а обарали старе, којн су човечанству били светиња, јер су их нримили од својих предака, и зато што се ннсу грознли пролнвањч крви, на чак ни сасвим невине крви, која се жртвовала, јер је сгаре закове јуначки узела у заштиту. Гомила не иризнаје нраво тих људи, она нх осу^ује и веша, ако може, а идући нараштај нодиже те убијсне на иједастал н указује им страхопоштовање. А шје ли он сам такав необичан човекУ Али цело његово биће буни се нротив тога деда,