Звезда

вр . 84

9 1В Е & Д А

стр . 67 [

Гадно му је, одвећ одвратно. Стару жену убити на место секиром! Сва љегова гордост, све што је у његовој крви племенито, буни се и повија. Дани пролазе, а другог излаза нема. Лагано, лагано мири се он са том мишљу. Сасвим чудноватим случајем доз«а он време, кад ће стара жена извесног вечера бити сама код куће... као да је крајем скута свога капута занао у точак неке машине и он га собом окреће и он, очајном одлучношћу и детињском лакомисленошћу, извршава убиство — и још једно убиство, Њезина сестра, убого, просто и доброћудно створење, улази баш онда, кад је Раскољњиков ночео убијеној нретурати по џеповима, и убије је још једним ударцем. Али он делу није био дорастао, или је био и сувише племенит за недело — нек се узме како се хоће. Он може, у лудилу месечара, убијати, али красти нс уме. Он узима само неколике ствари без вредности и теш ком муком нобегне од судбине, да не буде ухваћен на месту дела. И сада иочиње нериод "његова живота, у коме он није кадар друго шхо да чиаи, но да мозга о своме неделу. Он замеће све видљиве трагове, али мислећи непрестано о томе, како да их знметне, он их нехотично сваког дана све више издаје онима, што траже кривца. Али није то главна ствар; њега не уништава спољашност него изнутрица, што није он један од оних избраних, необичних природа, којимаје све допуштено. Он се, носле извршеног злочина, не може више уздићи на ону висину, са које је тај злочин носматрао нре него што га је извршио. Он се ностепено расточава. „Не", говори он самом себи „они људи, којима се дивимо, нису тако створени каоја. Прави владалац, коме је све доиуштено, уништава Тулон, доконава се бајонетима власти у Паризу, ааборавља чнтаву војску у Египту, жртвује нола милијуна људи у војни иротив Москве, потом о томе нрави у Вални игру речи — и иодижу му идоле носле смрти. Такви људи могу бнти да су од тучи а не од меса и крви!" И нека мимогредна мисао доведе га готово до смеха: „Нанолеон нирамиде, Батерло и одвратна, мала, стара жена, која се бави зеленашким нословнма, са дрвсноокованнм сандуком под њезином ностељом! Да л' би се Наполеон нодвукао иод постељу једне такве старе жене?... Глуиост!" Он се још не каје што је старицу убио. Он сматра њезин живот као некористан, њезину смрт као нешто равнодушно, чак као корисно. Старица мује била и остаје сноредна ствар ; он је њезином смрћу хтео да оживи један принцип. Није убио човека него предрасуду, па да тиме нрекорачи понор, који свакодневне душе што нринадају обичној гомили одваја од избраника. Он је убио предрасуду, али је инак остао с ове стране понора, па је безгранично јадан, јаднији но пређе. Он никакво зло није учинио. Нијехтео само да нрође поред какве огладнеле мајке, на да му ру ч остане у џену. Па како је савесно ол ту ностуиио! • сепрво брижљивим испитивањем самога себе уверио, ^ ту преиреку не нрекорачава, да би задовољио неке сие пожуде, него јад једног великог циља; нотом је траљ > • међу тим „некорисним вашима" најнекориснију, на се најзад решио, убивши ону Жену, да слмо толико узме, колико му је неонходно нотребно за његове најнрече циљеве. Алн он није етарнцу ногодио, он је ногодио самога

1 еебе, своје властито ја. Његово дело далеко се отело од његова рчзума, оно га је изолирало, бацило га у себе сама. Тајна га мучи до лудила, а мука, да је и он „ваш", као што су и остали, уништава га. Чим је злочин учинно, он се осећао усамлЈен, туђ самом себи и проклет на вечито ћут^ње. Изгледало му је, да неће моћи више ни с ким проговорити. Ускоро потом поче га мучити луди нагон да се изда и он хтеде све сам да исприча Он би најрадије бацио целу нљачку у канал, не мисли више да је употреби и заборавља је иод каменом на неком месту где се нешто зида. Он сам не схвата шта се с њиме догодило и изгледа му, као да се одвојио од своје прошлости као пресеком ножица. Долази му и час кад би скочио у воду и свему учинио крај. Насвоју околину чини утисак полуделог. Али он опет сусреће јад у својим најгорим створовима — једног нијанца који умире, једну удовицу која болује од грудобоље, са гнездом пуним деце без хлеба, једну јадну младу девојку, која се морала понизити до блуднице, да би набавила хране за своју малу браћу и сестре — и нагон да буде илсменит, да иомогне, нонова му, за кратко време, вратн веру у живот. Али за краткнм нолетом дођоше нове муке. Мучила га мисао: можда други све знају, и он пред извесним људима игра ненотребну комедију. И заиста има људи који су ухватили траг: један, који је све слушао, који га је добро прогледао, а то је генијалан нравник, један иследни судија. Али Раскољњнкова ие ансе, саслушавају га, не; што напослетку његове усне отвара, што га гони да се сам изда, то је чист унутрашњи ДЈшевни догађај. Задуго, нре но што ће доћи до тога излива, изгледало му, као да се ириближава тренутак, када се мора издати и он чак ноређује тај осећај када долазн тај тренутак са иређашњнм кад му је изгледало иотребно да се баш онда старица морала убити. Али тај осећај је злочиначки гнев нрема свима онима, за које мисли да знају за његову тајну. Кад у свом усамљеном иосматрању ноставља себи нитање: шта би у тим или другим околностима могао чинити, да га не би иреварили, једини је излив: „онда ћу га убити" сталан одговор на сва та питања, која искрсавају. Он, шта више, са страхом је долазио до убеђења, да је на мајку и сестру, које је вазда воле, кашто номишљао са неким осећајем гнева. И тај гнев и све те муке нотицале су из љубавН. Да он није тако жирко љубио, од свега не би ништа било! Да је његова душа била студена, а он да није био смео, великодушан и озбнљан, не би никада ностао злочинцем. У то несрећно време осећао је све више да га привлачи она девојка, о којој је горе било говора, и која је из љубави нрсма браћи и сестрама ностала блудницом. И најусил,енијим радом није могла заслужити толику надницу, колико би било довољно за живот, на ју је зато сама мајка изгурала на улицу. Милосрђе га довело с њоме у везу, а поштовање племенитости и чистоте њезина срца — јер још ни једна кан разблуде није нродрла у њезино срце — гони га да је нотражи. Он иоштује оне које је свег од себе одгурнуо. И она је „нрекорачила пренреке''' и она је нодигла руку на један човечји живот, на свој властити, па се жртвовала, жргвовала узалуд; али она духовно стоји над њиме. И она, мало ио мало, постаје његова савест. Једнога дана, ношго је дуго ћутећи гледао у њезино угиакано лице, иаде он нред њу ц љубљаше јој ноге.