Звезда

БРОЈ 85

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 26 СЕПТЕМ6РА 1899

ГОД. III

И 3 Л А 3 И четвртном и недељом Ц Е Н А ЗА 1 МЕСКЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КГУНА Претилату иримају све иоште у Србији и ииостранству

ЗВЕЗДД

ПОРОДИЧНИ лист

ИгЕТПЛАТУ ТГЕБА СДАТИ: Уредништву „ Звезде 1 " НЕИЛАИЕНА ПИСМА НЕ ПГИМАЈУ СЕ

Рукописи не враЋају се.

УГЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ." Кнежев Сноменшс бр. 9.

БРОЈ \Г* III". ДИН.

Унсдник: с/аи/гс Ј1/1. сдссслгшо^иИ

БРОЈ 1"» ПР. ДИИ.

ГЊУРАЧ — ШИЛЕР „Витези! Момци! Ко ј' јунак, иитам, Ко у тај вртлог заронит' сме, Злаћани пехар у море хитам Чељуст га гнусна прождера гле! Ко ми тај пехар оздо дохити Нек га задржи — његов ће бити!" Краљ тако збори, све ћути муком, Стрмеиу стену вал бије лак; Краљ тако збори ... и нехар руком У црн Харибдин завитла мрак. „Витези! Ко је јунак смеони, Да у ту црну бездаи зарони ?" Витези, момчад ништа не зборе, М ако чује и стар и млад, •Гледају муком у бесно море. Ал' нико није пехара рад. Л краљ и опет кличе из груди: „Шта? Зар баш нико да се усуди ?" Замукла свита ледена, бледа; Лаж једен само у страви тој Одважан, тихо ступи из реда И скиде с плећа огртач свој. И тад у чуду свита васцела Погледа дивна младића смела. И чим он крочи стрменој стени, И доле к бездни погледа млад, Таласе, шго их крила у пени, Харибда с риком новрати сад, И к'о с грмљавом буре небесне Они се пенс, јуре и бесне.

Гибље се, кипи, Фијуче, хучи, К'о водом згашен огњени плам, До неба пена пршти и шушти, И вал се на вал гомила сам Нит' кад малакше, нит' се умори, К'о да би море — море да створи. Ал' најзад сила бива мирнија, И кад помамни утиша лет Кроз белу нену провала зија, Ко у нодземни да води свет. И над њом шумни вал се нредваја Тонућ' у пропаст — у ад без краја. И нре нег' навре снла таласа Погледа небу, Бога молећ', И затим — чу се узвик ужаса! И црн га вртлог занесе већ, И немнрни га вали облише Чељуст се склопи — нема га више . Мир наста изнад бездани горе, Дубином само вал јечи љут, А на обали сви листом зборе: „Млади^у храбри, срећан ти пут!" И јек све дубље, дубл>е се чује, Све живо стрепи, све очекује ... „Ма круну саму бацио туде И рек о: к'о ми изнесе њу, Нека је носи, крал> нека буде, Ја богме не бих награду ту! Јер шта Харибда доле сакрива Ни једна душа не прича жива." „Покадшто лађу таласп схвате И баце у мрак дубине те; Ал' натраг само катарке врате Из гроба, који прождире све. Но чуј! Ко Фнјук блиске олује, Јека све ближе, блинге се чује "