Звезда

Стхл 674

3 В Е 3 Д А

Гибље се, кипи, Фијуче, хучи, К'о водом згашеи огњени илам; До неба пена пршти и шушти, И вал се на вал гомила сам. И к'о с тутњавом буре небесне Они урличу, јуре и бесне. И гле! К'о лабуд бело из бездна, Нешто к површју управља гред, И ено! Глава ... и рука једна Што смело крчи пролаз напред! И он је! Он је! иде све ближе, Весело руком пехар подиже. И дишућ' дугим, дубоким дахом, Он божји сјајни поздравља зрак; И све тад кликну с радошћу плахом „Ето га! Жив је млади јунак!" Из гротла, где би други смрт наш'о, Тај храбри човек жив је изаш'о. И стиже. Све га с диком окружи Иред ноге краљу пада он млад Клечећи, златан пехар му пружи, И ћерку своју краљ позва тад, И кад га вином налила, таде С пехаром младић пред краља стаде. „За дуг век краља! За век онога Ко зраком дише, ком' светлост сја, Доле је страшно, н кушат' Бога Нека те мис'о остави та! И нико никад нек и не снива Шта се у тами доле сакрива К'о муња хитро доле ме врже, А оздо рину подземни трес; И с днвљом силом, што све растрже, Двогубе струје шчепа ме бес И као чигру, с помамом јаком Обрташе ме безданим мраком.

Склупчаних безброј чуда језиви' Гмизаше густо простором тим: Нљосната видра и гњус бодљиви И морски курјак грдобан с њим, И, с искеженим зубма на мене, Ајкуле страшне — морске хијене. Висећи тако сред хучног мора, Заман сам с грозом поглед'б свуд, У глухом миру, измеђ' утвара, Моја једина стрепљаше груд, Лишена дана и људског гласа У дивљем свету морских ужаса. И пође црна авет одсвуда, Крете се страшних зглавкова тма. Сад да ме зграбе! Куда ћу ? Куда ? Тад се са стене отпустих ја. А вал ме с хуком дочепа брже, И, срећом мојом, на дан ме врже!" „Ево ти пехар!" краљ му одврати, ,.Но још је мала награда та, И прстен овај ја ћу ти дати, На ком се алем блистави сја. Ал' сиђи опет сред гроба жива И види шта се на дну сакрива." Кад зачу шћерца душе прекрасне Припаде к' оцу, топло молећ': „Остав' се, оче, игре ужасне, Зар није доста поднео већ?! Ил' баш кад гориш од жеље саме Витезе зови — да га посраме." Краљ на то нехар завитла јаче И врже доле силином свом: „Изнесеш ли га опет, јуначе, Постаћеш племић у часу том. И, Бог ми сведок и цела страна, Кћер ћу ти дати још истог дана." Небеска сила момка осмели, Око му севну, устрепта млад, Погледа мому: њу румен прели, И, стидна, очи обори тад... . И чудна моћ га покрете с места, У бездну скочи и већ га неста. .. .

И тад' ми Господ, ком' се помоли', Остављен себи, и лишен свег', Иоказа један обронак доли И брзо тад' се дочепах њег', А ту и пехар беше застао Иначе он би у бездан пао. Под а-мном доле у бездни зјаше У рујној тами још дубљи ад, И око свуда широм виђаше Утвара морских ужас и гад Ту саламандар и змај огњени И трнста гроза јави се менн.

И пљуска море натраг, напреда, Бруји му тутањ силан и јак, Девојка стоји, гледа и гледа, А вал за валом враћа се лак, Доле се спушта — горе узноси Али ни један њега не носи. 9—V—1809. Вој. Ј. Илић.