Звезда

стр. 698

3 В Е 3 Д А

вр. 87

Ослоњена на његову руку, она дрхташе, спуштених очију и бледих јагодица. И отпоче: — Ви не треба да се о мени варате. Ја сам поштена девојка, и ја ћу с вама тамо ићи само онда, кад ми се закунете да ништа..., да нишга не учините.... што би било.... шго не било приетојно... И од једном поста црвена као булка. Ућута. Он не знаде шта да одговорп, срећан и преварен у нади у исто време. У дубини срца он може бити више вољаше што то би тако, па ипак... ипак он се прошле ноћи успављивао сновима од којих му је крв живље струјала. Он би је свакако мање љубио, кад би дознао да је од лакше робе; али тада то би било тако чаробно, тако слатко за њега! И сви саможиви рачуни људи у љубавној СФери продреше му душу. Како онне одговори ништа, она опет ноче узбуђеним гласом, са сузама на трепавици: — Ако ми не обећате, да ћете ми потпуно на част гледати, ја ћу се вратити кући. Он јој нежно притисну руку и одговори: — Обећавам, и ви ћете чинити само оао, што ви хоћете. Сад јој одлакну и смешећи се упита га: — Је ли то баш истина? Он је ногледа дубоко у очи. — Ја вам се на то заклињем! — Сад узмимо карте, олговори она. На путу не могоше много говорити, жељезничка кола беху пуна. Приспев у Ма180П8-ЕаШМе упутише се Сепи. Млаки ваздух умекшаваше тело и душу. Сунце падајући потпуно на реку, на лишће и зелену траву, бацаше хиљаде веселих одблесака у тела и душе. Ишли, су држећи се за руке, дуж стрмене обале, гледећи мале рибице, што су групама тамо амо промицале. Ишли су препуни срећом блаженством, које их у занос води. Најзад она поче: — Како ме ви морате за будалу сматрати Он је запита. — Зашто то? — Зар није будалаштина доћи са вама овако потпуно сама? Одговори она. — Ах не! то је сасвим природно. — Не! Не! то није природно — за мене, — пошто ја нећу да грешим, — а тим се међутим греши. Али само да знате! то је тако тужно, сваки дан иста ствар, сваки дан у месецу и сваког месеца у годин^. Ја сам сасвим сама са мамом. А како је она доста невоља преко главе претурила, није ни весела. Ја радим како могу. Трудим се да се насмејем каткад сама; али не успем увек. Сасвимјв тако, зло је што сам дошла. Ви се бар нећете на ме љутити. У место одговора, он јој загрли лепу главицу. Али она се одвоји од њега, наглим покретом; и одједном срдито рече: — Ох! господине Франсоа! то је после оног што сте ми се заклелп. И пођоше патаг у Малаопв-ћлЈШе. Двручковаше на нристаништу, у маленој кућици, скривеној испод четири огромне тоноле на обали речној, Отворен ваздух, топлииа, бело вино и узбуђење што

се осећају једно поред другог улише у њих црвенило, занос и ћутљивост. Али после доручка изненадна их радост обузе и, пошто пређоше Сену, опет се упутише дуж обаде према селу Фрет. Одједном он запита : — Како се ви зовете? — Лујза. Он понови: Лујза и не рече више ништа. Река, описујући велики лук, у даљини купала је један ред белих кућица што се у води огледају. Младо девојче браше цвеће правећи једну велику пољску киту, а он, он је на 1-лас певао, раздраган као какав млад коњ, кога ће на пашу да пусте. С њихове леве стране један брежуљак засађен виновом лозом уздизаше се поред обале. Ну Франсоа се изнепадно заустави и стојећи непомичан од чуђења : — Ох! гледајте, рече јој. Винограда више не беше и цела страна сада била је покривена јоргованима у цвету. Права љубичаста шума! нека врста ћилима по земљи прострта, који се простирао чак тамо до села на два до три километра. Она такође би освојена, узбуђена. — Ох! како је то дивно! промрмља. И, пролазећи преко поља, упутише се, трчећи, овом чудноватом узвишењу, које снабдева сваке године цео Париз јоргованима, које цвећари вуку у колицима. Једна уска стаза губљаше се испод џбунова. Они нођоше њом и наишавши на једао иољашце, седоше. Читаве тисуће мушица зујаху изнад њих, стварајући у ваздуху неко слатко и стално зујање. А сунце, јарко сунце у данима без ветрића падаше на овај дугачки, цветни брежуљак, чињаше да из ове шуме од букета излази некакав заносни мирис, силан мирисави дах, овај дар цветова. На звонарн некој у даљини звоњаше. И, сасма неприметно, они се загрлише, стегнушс, онружени на трави, не водећи рачуна ни о чем другом до о свом миловању. Она се пробуди и ноче да плаче, јецајући од бола, лица скривена у шакама. Он нокуша да је теши. Али она је само хтела да нође, да се враћа одмах. Крупннм корацима идући она непрестано понављаше: — Боже мој! Боже мој.' А он јој говораше: — Лујза! Лујза! останимо, ја вас молим. Сада је ишла црвених јагодица, упалих очију. Чим нриснеше на станицу париску, она га остави, не рекав ни збогом. * * * Када ју срете сутра. дан у омнибусу, изгледала му је промењеиа, смршала. Она му рече : — Треба да говорим с вама, сићи ћемо на булевару. Чим бише сами на тротоару: — Треба да речемо збогом једно другом. Ја не могу да вас онет гледам, после овог што се догодило. — Али зашто? промуца он. — Зато што не могу. Ја сам била крива. Ја то више нећу.