Звезда

вр. 87

3 В Е

3 Д А

стр. 691

катарки у руци, које су својим црним линијама парале румено вечерље небо, уздизаху се два црна ступа дима, клижаху полако поред пристанишног зида, докле се у густим колутовима не савише око куле светиље, а у даљини се разлежс дугачак Фијук. Две велике парне лађе изидоше заједно из луке и кренугае се мрачним морем као једна једина црна гомила обасута сјајним тачкицама, а одмах за тим чу се лупетаље, као да нека силна крила удараху о воду морску. За тим се мало но мало растадоше; једна која се окренула и пошча према риту Кглтанела, као да је постајала све маља, докле је друга право пловила и још бацала на воду суморну светлост својих Фељера. Била је веК ноћ. Јелена се крену Роберту, који је стојао иза Камиле, и упита: — Која од ових лађа иде у Ђенову? Глас јој се био тако променио, да је Роберто није одмах разумео. Место њега одговори Чезаре. — Она онамо, десно. Јелена ее трже кад чу глас свога мужа и узневерено докопа за руку Камилу, стегнувши је тако, да је сестра од бола такође избечила очи, за тим је одвуче у собу за спаваље. Ту је седела у мраку и никога није пуштала к себи. — Није то нигата! рећи ће дона Аиа, затварајући врата на балкону. Не бојте се. Кад сам и ја била у таквом стању, нравила сам још веће лудорије. После неколико дана Јелена се мало по мало умирила. Лекар је потврдио дона Анин суд, препоручио јемирно, уредан живот, ако је могуће разонођеље и умерено кретаље. Јелена је много патила, а прекомерна врућина тога годишељг доба још је вигае слабила њену снагу. За неколико недеља није човек могао познати ону Јелену: лице омргаавело, очи упале, и потамнеле. Устајала је доцне и лешкарила по цео Божји дан на канабету, непрестано ћутећи. Више се нпје занимала ничим, нцје је се тицало нншта. Једила се ни за гата, све јој је било досадно. Вигае се није огледала у огледалу и пугатала је на вољу служавки да је чешља како зна. У вече би навукла какву обичну кућну хаљину и пребацила шал, те би лагано гаетала под руку с мужем, не прозборивнш с њим по цело вече ни дваестину речн, не обзирући се на љубазиу нажњу тог сиромаха, коме се беше свалио сињи терет на срце због те хладне равнодушности, која их је једно од другог удаљавала, која се међу њих увлачила, док би у мраку седели на каквој забаченој клупи Виле Реале, немајући једно другом шта да важу, једнно интересујући се за пролазнике, здружеии једино обичним домаћим бригама. Кад би посетили Јеленину мајку, Јелена би по цело вече седела на балкону, играјући се махалицом и гледајући на улицу, Камила би гапла, а Роберто седео крај ње и гледао у њен рад. Кад би дон Либорио навијао сахат, враћали би се они лагано руку иод руку и ћутећи кући кроз исте опе улице, кроз које су некад, кад су нрви пут били сами, јурнли с узбурканим срцем. Познаници, који би их случајно сретали, впгае нису у тој уиорној, тромој матрони познавали ону некадању Јелену витког стаса, радозналих очију иснод мадог једноставног шешира п у елегантној хаљинн. (НАСТАВПЋЕ СЕ)

от_А.хл; - 61ЈУ ПЕ МАЏРАЗбАМТ С Фраицуског Белизар Ј. МитровиЂ. Како је становао у Батиљолу, а бпо је чиновник мининстарства просвете, то сваког јутра омнибусом долажагае у канцеларију. и свако јутро нутозаше до средине Париза заједно с једном младом девојком. чијим љубавником оц ноета. Она је ишла у своју радљу, сваког дана у исто доба, То беше мала гаравугаг чије очи беху тако црне, да изгледаху као тачке, и чија боја лаца имгђагае моћ оиијања. Виђаше је где се увек на истом углу улице појављује, и трчећи ускаче у тешка кола. Трчалг бн журна изгледа, гипка и грациозна, и скочила би на стенен, пре но што коњи потпуно стану. Потом би се прогурала унутра мало задихана и седнувши, бацила би поглед око себе. Први нут кад је виде, Франсоа Тесије осети да му се ово створење бесконачно допада. Кат-кад се човек сусретне с оваквим жснскињама, које зажели од свег срца примити на своје груди пре но гато се с њима упозна. Ова млада девојка одговараше његовим пријатељским жељама, његовим тајним очекпвањима, оној врсти љубавног идоала, коју човек, и не знајући носи у дубипи свога срца. Он ју је и против воље нетренимице гледао. Узбуђена овим иосматрањем, она поцрвенп. Оп то приметн и хтеде окренути очи, али их сваког тренутка опст к њој обрташе, ма да је се усиљавао друге увредиги. После неколико дана начинише нознанство и без престављања. Он јој уступи своје место кад кола беху пуна а сам се попе на кров, ма да га то узнемири. Она га сада поздрављаше лаким осмејком; и ма да увек спусти очи при његову погле.ду, који је осећала као сувише жив, изгледало је, да се више не противи таквом посматрању. Завршише разговором. Између њих се учврстп нека врста наглог пријатељства, пријатељства од пола часа дневно. Зацело то му беше најдражесније нола часа у животу. Остали део дана на њу је мислио, њу је привиђао непрестано у времену друга седења за пис.чћпм столом, похотан, обладан, покорен оном лебдећом, дубоко урезаном сликом коју лпце љубљене женскпње оставља у нама. Чнњаше му се да јепотпуно освојење ове девојцнце изнад људске моћи остваривања. Свакога јутра сада она му пружаше своју ручицу, а он би до вечери бивао узбуђен овим додиром, и посматрао на својој руци отисак, нежног иритиска њених прстића; чинило му се као да је на њој очувао сннмак на својој кожи. Све остало време узнелшрено је очекивао ово кратко путоваае у омнибусу. А недеље му, чини ми се, срце раздираху. * *• * И она је њега без сумње љубила, јер једне пролетње суботе прими, да иде сутрадан са њим да доручкују у МаЈвоп8 БабШе. Она га је већ на станици чекала, Он би изненађен, ну она му рече. — Пре но што пођемо, имам с вама нешто да говорим. Имамо још двадесет минута; а то је више но што треба.