Звезда

стр . 694

3 В Е

3 Д А

вр. 87

озбиљан, мало дебео, у црном дугачком капуту. Руком показа једно седпште. Франсон Тесије седо, потом испрекиданим гласом рече: — Господиае... господине... ја не знам, да лн ви знате моје име... да ли знате... Г. Фланел га прекиде ; Неиотребно је господине, знам, Моја жена ми јо говорила о вама. Имао је тон достојан доброг човек I који хоће да буде строг, и грађанску узвишеност иоштеаог човека. Франсоа Тесије онет предузе: — Па господине, ево. Ја умирем од туге, од гриже савести, од стида. Хтео бих једаапут... само једанпут... загрлити... дете. Г. Фламел се диже, приђе камину и зазвони. Дадиља се нојави. Он јој рече : — Идите доведите ми Луја. Оаа изиђе. Они осташе лпцем у лице, неми, не имајући шта једчн другом рећи, очекујућн. Од једном један малиша од десет година ножури преко собе и нотрча ономе, кога за оца држаше. Али се заустави, збуњен, ириметивши неког странца. Г. Фламсл пољуби у чело, па му рече: — Сада пољуби господина, мој драгане. А дете умиљато приђе, гледећи овог непознатог. Франсоа Тесије се беше подигао. Испусти шешир, и умадо да га сам не згњечи Посматрао је свог сива. Г. Фламел из обазривости окрену се и кроз нрозор гледаше на улицу. Дете је очекивало, сасвим извенађено. Оно подиже шешир и иредаде га странцу. Тада Франсоа дожвати малишу на руке, отпоче песвесно да га љуби по свему лицу, у очи, у образе, у уста, у косу. Дечак, збуњен овом кишом нољубаца, нокуша да пх избегне, окрећући главу, покривајући својим малим ручицама несите уснице овог човека. Али Франсоа Тесије, журно га спусти на земљу, повикав: — Збогом ! Збогом ! По том одбеже као лонов.

КЊИШЕВНОСТ Уџбеник за бабице, са 43 слике, од Бг-а Јована Ј. Јовановића, лекара за женске болести. Штамнарија код „Просвете" С. Хоровица. Издањо Српске Краљ. Дворске Књижаре Мите Стајића у Београду 1899 г., стр. I—XIX, 1 — 206 велике осмине. Цена б динара. Мени је веома пријатна дужнсст, да приликом појаве ове књиге проговорим неколико речп у опште о прекој потреби њеној у нас. Но пре свега морам напоменути, да се овакњигаједновремено јавља са засннвањем Бабичке Школе у Београду, или бољерећи, првим припремама за њу. Већ сама та околност сведочи двоје. Прво, да нам је Бабичка 1Њ;ела нотребна као насушни хлеб, а друго, да се о тој потреби водно рачун, када се. ако не скидање са дневног реда о нодизању такве установе, а сво б; р намера да се то учини, може

скоро у исто доба везати за оно што томе неоспорно и неодложно мора нретходити, а то је овај Уџбепик за бабице. И раније, а за носледње две године нарочито, ми смо имали прилике, дч пратимо у јавности код нас иетицање тога, готово рећи, иитања: о отварању Бабичке Школз у Србији. И тада су они, који су водили и хтели водити рачун о томе, могли видети на првом месту, да смо ми заостали и нза Бугарске и Хрватске, јер такве школе постоје и у Софнји и у Загре1у већ од неколико година, а на другом, да нас је наш немар у томе погледу стао огромних жртава, које се шпим нз могу накнадити. То двоје је главно, те зато н не напомињем нигага о узгредним дпбицима (ако се могу тако назвати), који би уздизали наш и иначе прилично посрнули и уздрмани углед у ногледу тековина оваквнх установч. Подаци, који су нриликом расправљтња тога иитања изношени ио нашим дневним листовима, најбоље су илустровали како бедно изгледамо, а још јадиије у самој ствари стојимо, са оним институцијама, које су намењене подизању нашега подмлатка и неговању народног здравља тим правим основима свака државе. Свакога ко и најмање обраћа иажњу на нојаве те врсте, мора заболети и до срца дирнути већ тај Факт: да ми још немамо ни добро уређене болницв у престонпци (о унутрашњости и да не говорим), ни дечје болнице, ни нравилно регулисане тајне ироституције, -п дочољпо болница за сузбијање сиФилиса, који упропашћује чгтаве крајеве наше отаџбине н т. д. п т. д. Све пто гмамг, то је тек у покушају. повоју, — на харти.ји И он, а гк'е никакво чудо, када смо до скора мор -ли узиматн [ бч! ице, које су, свршавале школе по Загребу н др. мести (а, а исто тлко је врло мало утешно, када морамо ирима л и к знању, да се наше п данице неће више примати ;ао ј ченице ни у примаљској школи у Загребу, да и не го ориЈ О о мерпма које без разлике све државе у Јовропк ире. узимају за сузбијање странаца у учењу но њихови]у шк! лама и из свију других струка, ако.је њихова намеЈ I с. м > да се тамо сталпо настане и ирактикују. 1о н брајања у томе правцу далеко би нас одвела. М^ с? 1 ов м редовима у напред хтели сшо да обратимо пажњ на гу околност, како је код нас појава ове књиге, коју 1 ецеи ујемо, везана за прве покушаје о установљењу Бабич:;е ЈШоле у Београлу. А то је, признати се мора, нрема свему што довде рекосмо, један корак у напред. А сад да пређемо на саму књигу. Писац њен је лекар, који се тек од три-четири годино бави у Београду специјалчо струком примаљства и женских болести. И он је за тако кратко време уочио недостат^е, који су од гатетног утицаја на нодизање нагаега подмлатка, увидоо је затим, колико је убитачно, када се у струци, на којој он као лекар живо, свесрдно и с успехом ради, нема најпо ребније сиреме, нема основних појмова, нема никакве користн од онпх, којп су г нозваии, да му у тешком послу номогну, да на време обрате иажњу породиља на о [асноети којо их чекају ако се не позове лекар, да и не говоримо о готово. крајњем неразумевању дужности при иојединим тежим иорођајима, који често несрећно испадају само за то, шго се не зна уграбити прави моменат, да лекар, а нарочито стручни, укаже своју помоћ. Речју, он се на првом месту уверио, да ми немамо ваљаниж и