Звезда

отр. 710

3 Б Е 3 Д А

бр. 89

те . — ш та је та хладна реч у сравњењу с оним што је Јелена према њему осећала, у тој истој кући, где су здружени на цео живот делили сваку мисао ? Шта је била та потајна, стидна страст према оној страсти, што ју је она дала њему, за увек потпуну, на белом дану? Како је љубила тога човека. кад га је пустила да отпутује? она, која је остгвилз свој дом и своје родитеље, да буде његова жена, која му је донела левојаштво и поверила му не само своје грце, већ н свој живот ? Мислио је о болу, који су морали родитељи осећати, кад им је он њихно дете украо. Па и они су се с временом умирили и опростили јој. Сал више нису о томе ни мислили. И он питагае самога себе, да ли ће и он моћи да заборави тај тешки бол, који му је у том тренутку срце раздирао. Да ли би могао да Јелену опет прати у улицу Форио и да њену руку осећа под својом? При том питању малакса му сна.га и он не могаде решити ту ужасну загонетку. У том тренутку она је била ту близу, у својој соби. Он ју је у мислима гледао изваљену у наслоњачи, гледао је како њено обично уморно и намрштено лице при његовом уласку поетаје бледо и немирно. А ако је он у њу погрешно сумњао? Ако она буде невипа ? Кад би то иисмо то доказало' Она му то не би опростнла никад! никад! Међу њима би се за час све свршило, за увек! Или ако би одиста била крива, зар не би одлучно порицала? Зар не би рекла, да писмо није њено? А кад би јој га изнео пред очи, зар не би исто тако било свргаено све између њих ? Зар у њеном српу не би остала као жаока кривица, коју јој је он опростио ? Да ли би она покугаала да мало по мало иридобије нежност свога мужа, који ју је љубио? Да, јадник ју је љубио још ! Желео је да за то нигата није ни знао, као и пре два сахата. Желео је да живи као и пре ' па ма био и преварен! А желео је да још сумња, да јога ноуздано не зна, да му је сва срећа разорена. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Ч Е 1( О од Ј. ЦЕДНИКЕРА — С НЕМАЧКОГ Завичај му бегае кррсна Италија, На чргу светога Марка у Венецији хранио је голубове и веселим очицама пратио је њихово иетење. Мали Чеко био је осмо дете у својих сиромаганих родитеља; али он сирогињу јога не осећагае - био је задовољан. Топло сунце и нлаво иебо били су срећа Чекова. Од комада хлеба, који је од мајке добијао често на цсо дан, увек је одвајао понегато и за своје голубице. Добијао је и но коју пару на поклон, али никад није проеио. Лепе даме миловале су га гладећи му густу косицу и радо су гледале његове црне очице. Понеки сликар узимао га је за модел, кад је хтео наеликати ноносити стас и илеменито лице римскога дечака, и тада је Чекова иородица имала цео дан доста пиринча. Једнога дана дође неки Тедеско, Немац, на трг св. Марка, виде Чека, како храни голубове, који су га тако

иознавали, да су слетали на њега и узимали му мрве из уста. Немац је био један од оних трговаца којима су људи иредмет трговине. Он у Чеку угледа згодан нредмет за свој трговачки посао, приђе му и упита, где му станују родитељи. Он склони ове, да дечка иошљу с њиме у Берлин. Говорио пм је, како ће дечко у Берлину наћи своју срећу и како ће моћи толико новаца да шаље кући, да ће имати у изобиљу пиринча, урме и номоравџи. Чекојетребао у Берлину да постане велики трговац. Дође и растанак. Чеко још једанпут изађс на трг св. Марка, ту је миловао своје најмилије голубове, а за тим отиутова са странцем у Берлин. *• * * Једног хладног децембарског дана, када је Север звиждао кроз улице и завејавао снег с кровопа, пролазио је улицама немачке метрополе један дечко у подераном оделу. На леђима му висаше гомила кухињског посуђа, мигаоловки и других ствари, а кајигаи, на којима је све то било обегаено, беху се дубоко усекли у слаба рамена дечкова. Ципеле на његовим нејаким ногама беху подеране и не заклањаху га вигае ни од мраза ни од влаге. Хладан ветар синагае му бага у лице ираменове снега, чије је у^аре осећао као убоде сд игала. Дечко се стресе, нритеже јаче своју танду јаку и иђагае даље. То беше наш сироти Чеко, ко.ји учагае трговачкн посао код дерикоже у Берлину. Ако ни данас ништа не ирода, газда ће га избити и иоврх свега, неће добити ни залогаја хлеба : ах, а он је сиромах тако гладан! Очи му беху закрвавиле од енега, он отвори прва врата, на која паиђе, и улете унутра са св^јим нртљагом То бенге рестаурација. Како је овде видно и иријатно тонло! За столовима застртим белим чартавима сеђаху господа и даме при чаши вина, печењу и другим добрим стварима. Мали, промрзнути трговац, стаде и гуташе пријатан мирис печења, који се у целој нросторији осећаше, и готово са свам заборавн, да понуди свој есиап. „Купите лепа...", хтеде отиочеги, али већ налете на њта келнрр: „Зар не умега читати, екитницо, гата нигае на рратима? Просјачење и торбарење је забрањено". Груба гаака гачепа га за врат и Чеко се опет нађо на ветру и мразу. Облише га сузе, које се леђаху на његовим узаним и бледим образима. Уз степенице и низ сте пенице пео се и скидао и свуда га немилостиво и нрезриво тераху с прага. Поче сс смркавати а север све дивљије пробијаше Чеку кроз одел\ Јога ниједне наре није добио. Клонуо и до умирања исцрпен дође најзад у парк, где седе на једну клуну покр-вену спегом. Ох, самоједан тренутак одмора! Умор бегае тежи него глад и мраз, од кога су му се удови тресли. Један гавран нролете гракћући кроз оголеле гране једног оближњег дрвета и мутне очи Чеково иратигае неко време његов лет, за тим му клонуше * широки капди са дугим тропавицама — и гавран се нреобрази у белог голуба на топлом и сунцем обасјаном тргу св. Марка. Пријатна топлина прохуја заспаломе дечку кроз крв. Како је небо азурпо плаво, како со смеју веселе даме, које из гоидола излазе, како милозвучно шушти вода у лагуни... Једно од оних несрећних створова друштвених нри-