Звезда

стр. 714

3 В Е

3 Д А

вр. 90

Предсједник пође даље и дође до дошљакова, или сад боље рећи до донисникова дућана. — Добро ј'тро, брате, — назва још са чаршије, иравећи се, као да ништа не зна за допис. — Бог ти номог'о, — одврати доппсник некако достојанствено. — Имаш ли, брате, хартије и буквара? — Имам. — Е, иа одбаци ми двајестак буквара и топ хартије, па ћу пошље послати паре. . —• Добро, — одговори дописник и осмјехну се. Предсјенник такођер иађе за вриједно да се осмјехне и, пошто се још мало повртио по дућану, пође да надгледа мајсторе. -— Е, сад сам га добио! — говорио је он у себи. — Ако је он наметап и ја с.ам .. Хе, хе, ама није ни у мојој глави слама, него баш чисти мозак. Па се и опет задовољно осмјехну, као да је свршио какав најтежи посао.

До неколико дана иза тога, кад јз школа била уређена и готова, нредсједник, топећи се од задовољства, нареди, да се закоље једно јање, на нозва и учитеља и ошптинаре, на чак и донисника на ручак. — У туђем си мјесту, на да те мало иочастимо. — вели он. Дописник, који је толико дана готово само суха хљеба јео, радо и од свега срца одазва се предсједниковом позиву, те се сви састадоше у једној башчи близу касабе, гдје их је већ чекало печено јаље на ражњу. Предсједнцк од велике радости није знао шта би друго, него вјечито нуткаше дониеника да једе и ако је то било сувишно, пошто је дописник тако слатко јео, да је чак и учитељу апетит отворио. По свршеном ручку, предсједник узе чашу, на поче као на крсном имену: — Прву писмо и попијасмо у добар час, другу у бољи час, а ову ћемо трећом, најбољом срећом у име Бога и свете живоначелне Тројице, која може, да нам поможе. Ми њу славили на земљи, а она нас и на небу и на земљи, ако Бог да... И у здравље нашега брата јар... (ту хтједе предсједник да донисника назове свакидашљим именом, али се на вријеме досјети и понрави) до нље, коме ни имена не знам, ама видим, да је поштени и богоугодни ришканин (бојао се да каже Орбин, јер то није но вољи оном „господину"). Елем, за његово здравље и за његове тврде главе. Бог му дао хајир и среКу и берићет, колико је воља, од милога Бога. . Здрави сте! И нредсједник сам ноче „многаја љета", а учитељ ирифати на.диже, диже баш ка > механџијин нијевац, док једном не изиђе на висипу, те се зацену и закашља. — Ејвала учитељу! — викну предсједник. Баља ти грло Цариграда!

Па се и дописник развеселио, те иочео да хвали иредсједника и учптеља и општинаре. — Само ми се не допада механџија, — рече. — Инајет је он! -•• викну предсједник, — он је обаталио сву касабу. Начинио је нову механу, па свијет иде к'о ћорав. — А сипа вино. у воду, — додаде учитељ. — Хм, хм, промрмља дописник, — ама вам је и поп некако чудан. — Убојица је оно! — рече предсједних. А нема памети колик' говече... Е шта ћемо ? Ђаво нам га је натоварио на врат, иа га не можемо скинут'. — ЈГијено, лијепо, -- вели дописник, — све ћемо ми научити намети! Нијесам ]'а аба>џаба учио један разред гимназије, један трговачке школе, а један богословије. Бог ми је дао намети, на знам шта ћу... — И треба, брате, и треба! — вели предсједник, на сав сретан поче да грли и љуби дописника А учитељу се опет нешто дало на пјевање, на иочео од „Господи возвах" а свршава са „Ангел воиијашче"... Једном ријечи, сви су били красно расположени. VII — Учитељу! Ево опет листа! — довикну предсједник једног јутра учитељу. — Т>е је? — заннта учитељ нестрпљиво. — Ево га, ево, ■— кликну предсједник и из њедара извуче превијене и искушљане новине Читај! — рече. Учитељ отвори лист и одмах ноче тражити донис из касабе. И нађе га. — Аха! Ево ! - кликну, те ноче читати. Домисник је сада шутио о предсједнику, него је нападао механџију, који „деморалише" свијет и сина воду у вино, а нападао је и нопа, који не мисли о цркви него о кавзи и који се одијева као ни један иои на свијету. Дописник је из нуних уста грдио и једнога и другога, па, шта више, сад се иије клонио иојединих израза, који се у књиге и не иишу, а који се и нредсједнику и учитељу ненеобично допадоше, да су им се иеколико пута од срца насмијати морали. — Ејвала му крсту! — довикну предсједник, ношто учитељ све дочита. — То баш ваља! Баш ћемо однијети механџији, иа нека види, мајчин синак, како ће од сада радити. Кад сам се ја од муке знојио, нек се, вала, и оп мало озноји. Па обојица нођоше механџији. — Хоће се плахо зачудити, — вели учитељ. — Ама како зачудити? Хоће, душе ми, свиснути од муке! Није то шала 'вако га нарипут на још нред читавијем свијетом. И стуннше у механу. Механџија је баш сједно на једној . столици и климатао се, на како му, у задње вријеме, мехааа