Звезда

вр. 90

стр. 715

не биваше пуна као прије, то се не мадо зачуди и овој посјети. — Да чујеш нешто! — викну предсједник с врата. -— Да видиш, што никад ниси видио! — додаде учитељ. — Шта? — запита мехапџија, а не помаче се с мјеста. Учитељ му прочита оно, гато се на њега односи, на му онда погледа право у лице, да види: како је то упливисало на њ, Но, хвала Вогу, на механџијину лицу није било ама бага иикакве промјене. — Шта велига на то? запита предсједник. —- Чујеш ли, како те ружи? — Тешко тору, за којим пси не лају, — одговори механџија и насмија се, као да је избацио Бог зна какву шалу. . Колико предсједник, толико и учитељ чудилл су се овакоме понашању његову, али опет 111 један ни други не знадоше шта да кажу. Док и поп бахну у механу. Дошао човјек бага с рада, па сврнуо да нопије коју чашицу. — Баш ваља тто си дшн'о, - рече му предсједник. — А што? иита он — Ево да видиш шта пише о теби онај јарац — дошљо... Да чујеш само. — А шта пише? запита поп. Учитељ с мјеста поче да му чита. Поп је, из почетка слугаао доста мирно, али кад дође до оних маснијих израза, у њему ускиии, па трже лист из I учитељевих руку и избуца га у сто комада. — Е ја ћу се с њиме рачунати! — викну, гга као луд полети из мехаие. — Куд ће? — запита учител>. — Не знам, — одговори предсједник. Но поп није чуо њихових ријечи, него је полетио право дописниковом дућану. Дописник се случајно баш шетао туда, па како угледа нопа, одмах се досјети јаду, те пође уз чаргаију. Пои полети мало боље, а дописник, оназивши то, заобада се и нотрча као јарац. И л,уди и жене и ђеца, све то излетило из дућана и кућа, на гледа за њима. — Ово је поп звизн'о,*Ј — рече неко. — Јес' душе ми. А иопу баш у тај мах пало на иамет, како је некад овако гонио на разбоју Турке, па му та мисао нову снагу дала, те изгледагае, да неће лако посустати. Но дописник је свакако био бржи. Онако мален и мргаав ђипа жестоко, па чак је престао и да се окреће. На једноме мјесту иаде му и нгегаир с главе, ама јадник иије имао срца да застане и да га дигпе, него онако гологлав трчагае дал.е. И тек кад су се ириФатилп стране, поп поче малаксавати. Увиђе човјек, да са ђаволом не може лако на крај, па стаде и отхукну.-Затим диже руку према дописнику и викиу иза свега гласа: *) Звивнути; каже се у Херцегонини кад и када мјесто полудита

— Ако те икад ђаво у касабу допесе, нећеш га више мајци запјевати. Па се врати натраг. На нуту је сусрео и предсједпика и учитеља и општинаре. — Да их је триста, без иопа ништа! узвикну предсј;>дпик. — Ејвала попо! — Вала нам се више неће вратити, — рече ноп једнако отхукујући од умора. Предсједпику као да паде неки камен са срца. — Фала ти, брате, кад нас курталиса од биједе, — рече иону, а по томе се окрену свима. — Браћо! Хајдемо у механу! * Ово је било и ирогало. Дописник се није повраћао у касабу, те је и опет све текло по староме. Истина, касабалије хтједогае, због неког чудног узрока, да промијеиу предсједнпка, те да поставе другога, али нага Игњо прилијени се уз онога „господина'', те га нод његовом загатитом није смио нико дарнути Из захвалности, он је „господину" устуипо и гаколу. те сад на њој стоји табла са натписом Гимка иНопа. Првагањи учитељ постао је „господннов" писар, а нони учитељ, за кога нико није знао које је вјере, већ у велике бије ђаке у гаколи и виче и на нара Дугаапа. Стари поп отигаао у некакво село-, а догаао нови за кога се мисли да је врло паметан, јер он назива гусле и гуслање „будалаштнном", сељаке назива „смрдљивцима" а касабалије „незналицама". Но касабалпје се на то никако не љуте, пега се и даље као људи проводе у — механи. И тако то све цвати и напредује, Бого мој, те се са пуним правом надати можемо, да ће потомци ових дичних отаца из касабе, славно осветити Косово. — к р а ј ИЗ „ПРОЛЕТНИХ ЕхЛЕГИЈА" Капљице кишне шуморе тужно Кроз густо лишће багрена цветна, И ннгде гласка ни од куд кише. И ноћ је тако тужна и сетна. Па где је месец, што небом тиета, Звездице мал-е камо се скрише? Зар слављин гласак изумро веће, Зар ружа нема мириса више? Зар, место јасне, звездане ноћи Са плавим сводом, сад свуда тама Зар, место краса и мил,а њена, Зар место свега — сад суза сама ? Капљице кишне шуморе тужно Кроз густо лишће багрена цветна И нигде гласка ни од куд вшпе, И ноћ је тако тужна и сетна. Драгољуб