Звезда

стр. 71

зр 3 Д А

бр . 90

Ову вест она не бегге примила радо и Рита бејаше с тога зловољна. Тдђин кога и не позвају, поход? баш тога дана посвећана дсмаћем увесељавању, чињ?ше им се да је дошао да уДвр а ,тјјЦ о хладноће, мраза, у њихово празновање, МИрГ®* пдацваше своје негодовање госпоргпну *оЏ Јв, нЛ]?пд глава куће и гтоа права кога *о^е. Гогподин Фрвдрих Клајн, — тако беше име туђинцу, — није помутио ни најмање радост тога дана: пре ће бити да је био допринео и свој део веселости. Говорио је врло лепо талијански, имао је одлипно нонашање и нежне осећаје; беше се одмах спријатељио с децом, којој напоклања слаткишб п лоптица, а хтео је да га зову Фриц, јер га то подсећаше на његов далеки дом. Понашао се затим љубазно са свима, хвално Италију и њене становнике, причао о неким обичајима своје земље у те дане, приповедао оштроумне и допадљиве анегдоте, Одиграо је једну партију шаха с госнодином Делпијаном, који је страстан играч. У опште умео се понашати тако л^убазно, да нре но што се село и завршило било, Алберто га називаше пријатељем; господин Делпијано и Рпта беху рекли, да се надају да ће га често још вађатн, а деца му се умиљаваху, зовућп га но своме дечјем изговору даги Фиц. Зато нм је при поласку рекао: „Учинили сте да заборавим, да сам далеко од своје куће." Ада се опомињала свих ових ствари, као да су се догодиле пре једног дапа; затим се сећашо да им је господин Клајн евраћао на обед неколико пута, много је вечери протило у његову друштву, забележио јој је много ласкавих записа у њен албум, учио ју је да игра шаха, па се једном дао и да га победи. Он* најзад нађе, да је она зима прошла врло брзо. Затим мишљаше на лепе шетње, које су чмнили у нролеће и у лето с њим у околпа ноља; сети се колико пута, док Алберто и Ада беху заостали забављени око деце, готово и не знајући нашла би се за неколико тренутака наиред са господином Фридрихом. Шта су говорили тада? Не опомиње се, говорили о свсму и ни о чему, трчали нреко брдских стрмени и брали цвеће Он је вазда брао цвеће иоменак, ко : е назвваше својим најмилијим цвећем: не наборави ме. А и њој се чинило као да никад није волела другог цвећа, до овај смерни плави пветић; и Аега је везла на везовима и метала међу лишће у књигама. Сети се затим како су у овим шетњама нутовали и луталџ умом.по азу]»ннм нољанама као њихно омиљено цвеће и билн кад и кад тако заборављени од самих себе и од света, и бивало бн јој веома неправо кад би их њона рођака, достигавши их трком, скидала са њиховнх ноегских висина у стварност живота. Али се још више јбдила, кад примети да се Рита отпоче ионашати мало хладније према господину Клајну; кад људи предлагаху иозвати га на ручак или правити пзлет, она увек даваше глас против, наводећи у оправдање, како је деци потребно у слободи играти се и лармати без устезања због људи, који не би били из нородице; затим у јесен, кад су били летњиковцу п иозвали еве нријатеље, господин се Фридрих није дао видети, и не виђаше га нп ношто се беху вратили.у град. То јој причињаваше неисказану муку, не умеде себи објаснити ову промену а не усуђиваше се да уиита.

С рођаком је била вазда у слози и волела ју је као сестру, љубљппе /ецу а особгто Адпну која јој беше кумче, И сматратпе је као своју кћер; али не мога опростити Рити онај њеи ноступак према Фридрвху, не мога а-да не мисли често: „Она је себична, разуме се, има мужа и дечицу, па не ма; и за друге забаве ; али за бг ба бсше иЦшка утеха одиграти коју партију с господином Клајном; на и за мене беше мало разноликости у моме тако монотону, тако тешку, евакидашњем животу." — Кад би мислила о овомс, ожалостила би се, а сузе би јој наваљивале на очи. И баш овога дана у очи Божића помишљаше на то впше нсго што је хтсла: мислила је да се расеје послујући п до сада је само облачила лутке, ириправљала кутије са посластицама н извезла помснке: пе заборави ме. Оде затим у постељу и не склопи очију целе ноћи. Сутра-дан не могаху је развеселити ни љубазпости њене братанице, која је запиткиваше да ли зна шта јојј је донео мали Бога оне вечери. Па јој рече да већ зна ко пм је дао поклоне : да то беху дета, тата, мама и њена тетица, јер је већ вндела дрво кроз кључаницу на вратима, али да то никако није казала својој браћи; — а све јој ово говораше с умиљавањем обасипљућн је небројеним пољупцима. Али Ада ма колико да је хтела да изгледа весела овог дана ннје то могла постнћи; и, кад не би наљутила баба, остала би била цео дан затворена у својој соби. Деца скакутаху, нричаху једно другом на уво — та и она имају неких својих тајни! Рига иђаше тамо-амо са тајанственим изразом. Господпн Делпијано и Алберто говораху лагано ннским глаеом, тако да у сред свију њих остаде она скоро усамљена, и може се рећи да је провела овај дан гледајући на поље кроз окна и посмат])ајући вранце каго скакућу по снегу што је покривао кровове кућа. Кад би у вече, запита снаху, хоће ли јој помоћи да запали свећице на дрвету. — Не, остани ти, ја ћу отићи; прнпази кат-кад на децу н снреми се да будеш весела за тренутак кад будемо сви улазили у жути салончић. И доиста после но сата врати се велећи да је све у реду. У то се вратише н госнодин Делнијано и Алберто; врата се отворише и блесак од свећа суну из салончета, нретвореног данас у храм весеља Малишани отрчаше напред пљескајући својим ручипама и узвикујући од чуда, кад видеше њнма намењене ствари, које су толико желели, привезане за гране овога чаробног дрвета. А није ту било дарова само за депу, већ и за сва лица у породици. И Ада, усред веселости што ју је окружавала, заборави за један тренутак на своје јаде, и приближи се углу стола. где бешо паписано њено име над једном хрпом дивних ствари. Оно што јој наде у очи, беше кутија од плаве кадиВе, на којој стајаху злагна ночетна слова њена имена. Отвори је грозничавим покретом и нађе унутра прстен са украсом облика туозо1л8-а нлав§ боје, сав украшен бриљантима, и једну забелешку на којој беше напиоано Фриц својој за/ручници. ЕБено лице мењаше боју два-три пута док је отварала кутију, а сад остављајући је на место рече: — Не могу да веру]ем: неко се хтео шалити са мном; али је то рђава шала и пада ми тегако. — И бризну у нлач.