Звезда

бр. 90

3 В Е 3 Д А

стр. ?1д

— Ти мислиш да би се ко хтео шалпти с овим ства рима, — рече јој господин 'Делаијаио. — Но умири се, то је Рита учинила: било би сувише дугачко да ти све иснричам. Видиш, она је умела нрочитати у твоме и у Фрицову срцу, али то није било доста. Требало је да и његовп родитељи буду задовољни, и она се живо заузимаше за твоју срећу. Преко својих родитеља у Немачкој могао је добити пристанак нородице Клајн да те ириме за своју кћер. Сад се очекује само још твој одговор. — Али Фриц? — запата Ада. назвавши га црви нут именом, које му је већ хиљаду нута давала у своме срцу. — Докле сгвар не буде нзвесна, не иристоји се да долази у кућу. Сад само очекује твој знак, па да се појави. Чим пристанеш примити прстен, заналићемо свеће у великој сали, и то ће бити зпак да може доћи у нашу среднну. — Не, да ме пе види овак) узбуђену! чекајте док се умирим. — рече Ада, док јој јо срце куцало тако јако, као да би хтело искочити, и почо брисати сузе. Затим се обрте снаси, и паде јој на груди: Рита моја драга, хвала ти, рече јој, — како си добра! А ја сам међутим мислила — била сам неправедна, опрости ми! И ти, Алберто, сви схе тако добри прчма мени... ја то не заслужујем, . — И, грлећи и љубећн децу, која јој се беху приближила, додаде: - Сад осећам како ће ми бити тешко да вас оставим. Мођутпм Рита, која беше узела из кутијце скуиоцени прстен, држала га је пред рођашшим очама да блешти и сија, док јој је ова захваљивала осмехом, и посмаграла оие цветпће који су јој казивали тако много, — одскочи кад чу иза себе један познат глас: — Даклв моја за иавек! Она не имаде снаге да одговори, за њу одговори уз^учица њена, коју држашо у рукама Фрицовим. , А је он могао дозпати њену одлуку ? Била ја то Адина, која је све схватила. Не говорчћи ником ништа, искраде се из салончичића и отиде да нареди нослузи, да нрипали свеће у великом салопу, и тиме учини да дође Фриц, којн је нознавао тајну, којом учини да увек буде весела њена добра теткица. Свет,' I Поповн^.

ЗАНИМЉИБЕ СИТНИЦЕ Из аозоришног света. Један Фељетониста, нриказујући ћерчицу знамените глумице Режан, нише ово: Многи глумци које на позорнпци виђамо, може бити већина њих су нозоришна деца, Постоји једна Стара изрека: ко подере пар обуће на нозорници, остаје глумац за све време свога жнвота баш да га судбина одгурне и на друго поље рада. Иозоришна деца одрастају иза кулиса и већином припадну сасвим нозорници. Зашто да се старају за други ноложај у друштву кад су већ ту ? У пуном смаслу речи та деца олако изуче глуму. Све што виде и чују врти се око позоришта, о љему само и мисле. А има и дечјих улога, па брзо остваре своју замисао. Дечје улоге су чесхо пута врло валше, нису увек мале, на скопчане су н са тешкоћама. Друга деца, која нису на иозорници као код своје

куће, која не знају како се даје нагласак, како се на позорницн иде и етоји, неби могла улогу савладати; али позоришна деца играју је изврсно, а по неко ножање и одобравање нублике н зарана стечс гласа. Ту децу ретко одвајају од позоришта, она одрастају и остају у њему и доцније играју улоге својих очева и матера; али ретко бивају велики уметници. -За чудо да се децч, која су из малена удисала ПЈЗоришни ваздух. која су имала прилике да изблиза посматрају вештину играња, — не одликују бог зпа каквом вештином у игрању кад одрасту ! ,Од куд долази то ? Ја мислим даје узрок тој појави у томе, што су глумци I те врсте још у детињству навикнути да ематрају глуму као занат- а за то, пгго су томе занату вични још из де• тињства, они мисле да су тиме ностали и вештаци па се у правој вештини играња никако и не усавршавају. Они сматрају за излишно да се дају учити од знаменитих учитеља, будући увек будаластог веровања: да већ знају све оно чему би их учитељ могао научити. Има и изузетака, као што је Клерон, незаборављена звезда Француског нозоришног неба, коју је мати и родила на нозорници, и Амалија Шенхен, украс дворског нозоршпга у Бечу, која је стунила на нозорницу већ у четвртој годинн своје младости. Има дакле и позоришне деце која су ностала великанима; али већина је „средње каквоће", што зиачи да нису добри глумци. То је иравило. * Стара ирича . — После потона, кад се лађа Нојева зауставила на брду Арарату, изиђе праогац Ноје из лађе, па ногледавшп око себе разливено мчре повика : — 0, Госиоде! Ову водурину, где се т »лика сваковрсна животиња нодавпла, ја не могу нити јер је ногана! На једјннут се обрте пред њим анђео в носади винову лозу па је поче заливати иајирс крвљу јагдоЈмх, онда лавовском, на најзад свпњгком. — Шта радиш то? уиига га Ноје чудећи се. Анђео му одговори: — Сок ове биљке има три својства и то својства ових животиња: ако попијеш једну чашу, бићеш умиљат као јагљај ако попајеш две, бнћеш сца;каа и одважан као лав, а нопијеш ли три и више, бићеш као и свиња, ваљаћеш Се по блату. Иоглед. — Поглед је неми говор њубави, т. ј. језик срца. Пошто жене не могу лако да забздају свој језик, онда оне х^оворе овим другим језиком и онда, када срце не могу да обуздају. * Слеаци. — Један заједљивац прође иоред дввјице нросјака — сленаца, на им рече: „Ево ваи<* аии им ни* шта не даде. После два минута ухватила су оба слепца, један другог, за кике, мислећи, да један од другога крије добивену милостињу. * Срце и муња. — в Ја се веома шхашим одмуње!" рећи ће једна лепа дама. — „Није никакво чудо", одговори јој један одбцјенц љубавнии, „ваше је срце од чвлика".