Звезда

БРОЈ 93

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 28 ОКТОБАР 1899

ГОД. III

И 3 Л А 3 И четвртком и недељом

ЦЕН А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претилагу иримају с.ве аоште у Србији и иностранству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Прктплату треба сдати : Уредништву ,,Звезде" Кнежев Саоменик бр. 9.

НЕПЛАЂЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

Рукописи не вра&ају ое.

уреднииггво се налази : Кнежев Сломеник бр. 9»

БРОЈ 125 ПР. ДИН.

Уредник : ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ ±5 ПР. ДИН.

* * * Кад умрем једног дана Гроб ће ми тело скрити; Доћи ће добра браћа И горке сузе лити, Кад прође два, три года Заборав тугу збрииге ; Доћи ће браћа опет Ал' неће плакат више. У братском ерцу кад ми Последњи сномен свене, Доћи ће добре тице Певаће више мена. А кад и оне мину Када ме све одбежи, Пугник ће ироћи, рећи : „Ту један човек лежи." 21(УШ Б. Ј. Или$. в>газ& У ВИНОГРАДИМА - БОРИСАВ СТАНКОВИЋ -

(свршетак) Али ја ћутим. Окренуо сам се косо и нрстом шарам но зиду. Она ноче да скунља црепове разбијене тестије. „Шта ти је оно криво те га разби?" „Па шта ћу кад сам ти толико гадан, те плачеш од мене!" Одговорам набурено. Гледала ме је. Како се била сагла да дигне тестију, тако и остала. На трепавицама сузе, уста болно, плачљиво развучена. Али ја бејах доста снажан те издржах тај поглед. „Ах!"... Уздахну и диже тестије иа једва наиђе на капију. Ето то је било што сам сада ћутао и тако се чинио. Истина да је она одмах, од тада, покушавала

да се помиримо, али ипак се није толико љутила, што ја нећу. Сигурна је била да ћемо се овде. у винограду, помирити. Да ћемо, као и лањскегодине са једног чокота заједно брати грожђе, да ћу да мећем у у њену котарицу, и да служим с њеним косирчићем, па носле, кад почнемо зрна да скуиљамо, да ћу навлаш гурати моју руку у њену а тад ће ирсти да нам се преплећу и главе, лица, косе додиривати. И, на послетку, она ће, из мојих уста да „зоба" зрно, али тако да једна половина зрна остане у мојим, а друга у њеним устима .. Зато је јутрос, кад је дошла к нама, била понела нову, белу корпу и лено косирче и сва грцала од радости, среће. По четири цута ишла би и враћала се за једну ствар... И са д ево, где је дошла, стоји више мене, чека да је ја позовем те да беремо заједно. Стоји она и чека. Ја једнако ћутим, осећам ватру од њене близине. Почех да кидам један повећи грозд. Не могу, јак. — На ти косирче! Шану и пружи ми га. — Нека. Могу руком. И секнух да сва зриа попадаше. Оста само петељка. — Чекај. Ја ћу... И саже се. Образи.јој пламте, рука дрхти а та јој рука тако топла, мека и мила Хтедох. али се тргох. Она одсече грозд. — Ево ! И пружи ми га. Гледа ме замагљеним и у пола затвореннм очима. Чак јој брада румена и светла. — Хајде да беремо! Шану и клекну до мене. — Не могу корпе да носим. Тешке су. Одговорих. — Нека. Ти само бери а ја ћу да носим. Могу ја. — Не, не! Устадох. Ићи ћу у „Гашку" да тамо чувам виноград. Глава јој као пресечена клону, косирче из руку испаде и иосле једва нрошапта. — Ако ! И умукну одупревши се рукама о земљу да се не завали. Пнтах матер, она ми одобри. — Иди, рече. И онако овде ниси за вајду. Само пази од Циганке, јер се сад та вера размилела, на. . Пођох. На крају впнограда, до међе, било је неколико већ сувих вишања, а око њих се увиле лозе са сочним лишћем, дебелим ирућем. Виле су се узг1 стабла, грање, те чиниле заклон, као колебу. Биле су то „гавранице" и „дреновке". Ту је била земља увек суха. Хгедох да ирођем, кад — она!