Звезда

БРОЈ 96

БЕОГРАД, НЕДЕ/БА 7 НОВЕМБАР 1899

ГОД. III

ивлази

четвртком и недељом

ЦЕН А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Преталату ијзимају свв иоштв у Србији и иностранству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату трева слати : Уредништву ,,3везде" Коларчева улица бр. 10.

НЕПДАЋЕНА ПИСМА НЕ ИРИМАЈУ СЕ

Рукописи не вра!ају се. уредништво се налази : Коларчева улица бр. 10.

ВРОЈ 1^> ПР. ДИН.

Уредник : ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 115 1ГР. дпн.

ПУДЛИЦА И РУНДОВ Вејавица веје, камен, дрво пуца, А под стрехом рундов сав дршће од студи, А с прозора собњег жалећи га много С пантљиком о врату гледала га куца: „Шта, ти, скриви, друже, Да те тако мрзе и гањају људи, Не даду ти јести, туку те и руже, Па те тако муче, К'о последње куче." Наслонивши главу на јастучић меки, Рече ово гласом поносним и леним; А рундов је гледа и дршЉући збори: „Ја не знам да шеним!. ." Д Ј. Димитријевић. . . . /Гг«1Г I СРВИНЧЕВИ (одломак из романа Златно Срце) - МИЛОШ ЦВЕТИЋ — (наставак) — Говори, пријатељу! Имаш ли што да ми кажеш, да тражиш, да иштеш?... Говори слободно! И ако си тек од летос код нас, ипак смо имали прилике да се познамо. Па и ако си дапас тек други пут у мојој кући није моја кривица. Увек си у школи или у селу, где упућујеш, учиш, саветујеш. И да не беше ово мало Божићњег одмора, ко зна колико и докле би морао чекати те да ми опет уђеш у дом. Ја те искрено и од срца волим. Не само што смо овде у селу упућени један на другога, него што сам те познао: као вредног, ваљаног и правог Србина родољуба. — Хвала, хвала на... — Није то хвила, него сушта истина! Не црвени, не стиди се! У дому си код свога искреног пријатеља, на говори! А да ти и докажем да је тако: устани. Од данас си ми нобратим... брат! Моја жена је од данас теби снаха, као што је и мени

твоја. Пружи ми братску руку, нагни се преко стола, па да се братски пољубимо. Жене њихове учинише то исто и пољубац њи хов одјекну норед Ђуриних груди. — Сад седи, па дреши врећу и не заборављај да си у дому братском у дому Ђуре Србинчева, који своје порекло води од Крушевца града, од правих српских војвода и од правих и чистих племића српских! А не — и никад не заборављај да у |мојим жилама тече чиста и права племићска крв српска! Седи! — Седе и сам и поносно издиже главу, гледајући право у Мирка. -— Па ево шта је. Јутрос кад дођох са Славном теби, ти беше у дворишту и нешто наређивапте с твојим Марком. Снаха Јованка ме упита: „Како је?" Ја јој рекох: добро, хвала Богу; од оних мојих малишана што су у Карловцима у латинској школи, добио сам иисмо да су здрави и да жељно очекују Божићње дарове; мало хаљиница, колача и печења, које им је већ све и послано. А и овај мој мали ђак што ми је код куће, здрав је, хвала Господу. „Е на што сте онда тако сетни, скоро тужни?!" — Упита ме она пуна доброте и благости на ново, А ја јој рекох: па, ето, госпођо, доиста сам нешто тужан. Ономад у вече, кад распусгих децу, стојећи онако код школских врата, испраћајући их, надне ми наново неколико дечаКа и девојчица, бедно одевених, полу босих, блецих; чисто читах како им сиротиња и рђава храна цеди и испија живот. А добра су срца, добра понашања; а што се тиче школе први су и међ првима. Па онда помислИх : „Боже, што нема кога да тој дечици номогне, кад сам већ ја сиромах. Што немам да им номогнем? Та и моји по мало зебу и муче се, бар они у Карлсвцима, те овима баш ништа не могу." Па како ме је та мисао још од онда сневеселила, ево ме још и сад неће да остави. Кад је Мирко споменуо децу, Марија је на мах пребледела и нетренимице је гледала у њега, па кад он застаде, она лако задрхта, скочи са столице, притрча оцу, не погледа га, већ зарони своју лепу главицу у љегово крило, стаде јецати и јецајући једва изговараше: — Оирости, тата; крива сам, крива!... опростн, заборавила сам, заборавила! — загрцну се и зајеца још јаче.