Звезда

стр . 762

3 В Е 3 Д А

бр. 96

Учитељ Мирко се унезверио па. само гледа малу Марију. Жене је посматраху сентименталиим смешењем и саучешћем, — Али .. шта је детету на један мах?,.. Шта се десило?! — уиита усплахирено Мирко, скочи са свога места и хтеде да нође Ђури. — Ништа, ништа! — упаде брзо његова Славна шапатом. — Ја ћу ти већ рећи шта је код куће — даде му знак очима да седне и да не иита. Мирко се покори. Погледа све редом а у погледу му се опажаше да баш ништа од свега ие разуме. Мала Марија једнако јецаше и скриваше своју леиу главицу. Из Ђуриних се груди оте лак осмејак и пуи блаженства прелете му преко лица. За тим подиже, малу Марију, притиште је на срце и стаде је миловати и љубити, тешећи: -— Тата је крив, јер није био ово иреме код куће. Али, је ли, ти нећеш више никада заборавити... је ли ? — Никад! никад ! — јецајући једнако одговори мала Марија. — А сад иди мајци — подиже је и спусти је у мајчино крило, а слушајући је сукоби се с Јо ванчиним погледом и уздахнув дубок<> узвикну: Та чинио сам, чиним и чивићу Та вал>да ће за то и мени Бог! Жене поруменеше обе. а особито Јовапка; њено се лице прели руменилом чак до у њену лепу и густу, плаву косу, а Славна јој брзо иза Ђуршшх леђа тихо шану: — Ок ништа и не слути. Ђура се опет прибрао, те гледајући једнако милим иогледом у своју Јованку, рече: — Не кривим душо ни тебе ни себе, таква нам је ваљда судбина. Па онда Мирку. — Остави се, брате, сете и туге, све ће го твој Ђура ноправити одмах. Та Србинчеви су од увек са сиротињом и уз сиротињу; са својим народом и уз свој народ ! Сви моји претци беху таки, а особито мој деда... хе, што то беше човек и усталац .. то нема! 0 њему ти морам рећи коју. Али сад на ноге драга Јованка Ено ти ду ћана, па учини што треба- А уво онет од мепе једна десетица па нек Мирко сутра опет учини своје. Јованка устаде п загрли страсно свога Ђуру и притиште му тако сладак пољубац на усне, да сва трпезарија одјекну. А Ђура нољуби њу у чело и притиште је на срце. — Радујемо се, — рече весело и срдачно госнођа Славна и онрости, браца Ђуро, али морам те н ја иољубити и у један и у други образ пољуби га па заврши — јер имаш срца... имате га обоје! — па загрли и ижл.уби и своју пријатељицу Јованку. Жене, с малом Маријом, која јога брисаше своје бисерне сузице, нотрчаше у дућан. Кад отворише врата, из дућана се зачу зујање и брујање као из кошнице. — Чујеш ли? — Чујем — одговори Мирко. — Тако ће све то трајати до на Бадњи дан,

од прилике до седам у вече, на онда ће све село утонути као у неку свету тишину. — Тако је. Али дед сад по једну, Ђуро. Сад ми је срце већ слободно, а с душе као да ми се свалио неки тешки камен. — У твоје здравље, Мирко, и хвала ти што ме подсети на ово дело. — У твоје, Ђуро, брате! — Пријатељи се куцнуше и исипше до кани. — Тек сад нрија! — И још како! — потврди Мирко седајући. — 0... сад ћемо по једну од Белоцрквенина, па ћемо завршити са Сремцем и то црним. Насто, је ли спремио Павле? — - Јесте, господар Ђуро, ево, - и постави на ст,) повећу лепу боцу још лепшега белога вина. Али Сремца још није доиео. —- Одмах му кажи да снреми и донећеш кад затражим. Бидиш ти његова посла! — Разумем! — рече Наста и изиде! — А ко ти је опет тај твој Павле? — Па, Павле је м<>ј покућар и мој подрумар и номоћник Макренин у кухињи. Дожи пећи, цепа дрва и претаче вино. Само му не ваља што хоће по који пут да се мало и нацврцка. Али познавалац је вина да му нема нара. — Хе, ко ради медом, мора мало и да лизне. А ја сам држао да то све врши твој Марко. Ко ? зар Марко?!... Не би ти се тај макао од коња, па да га баш ноставиш за кмета у селу. А такав му је нстн, на длаку, и његов син Јоца. Знаш онај здрави и румени момак, што нрихвати коње кад се врагисмо. Али, дед сад по једну од овога. Бидиш, оба вина, ово сад, као п оно до мало ире, обн су банатска и роде иа нашим брдима, а ви немате аи то, оспм оно мало мошорииског брега који не виде ни сви Шајкаши, а камо ли ви Сомборци, или онај ваш суботичк: песак! Ха, ха, ха! Јесте, тако је. Али за то ми Бачвани нонијемо половину, ако не и више сремскога и све барањско вино. — Е, то је истина! — потврди Ђура и наточи чаше. — Ех, шга ћемо кад се на неску брзо ијако жедни. Е, кад је реч о жеђи, дед да мало залијемо рибу. Чисто осећаш како тражи. — Али само до нола, — примети озбиљно Мирко. — Ех, шта до нола, та < во ће теби бити гек четврта, а вино је обично столско. Дед, Бога ти, не либи се, Та ти и не појмиш како сам данас добре воље. Прво због утврђепог поијатељетва с тобом, а друго због оне дечице, на коју си ме тако племенито нодсетио. А што ја волим децу!... То је оно на чему завидим поред свега свог лепог имања и поред свега и свачега и теби, па и оном најхућем сиромаху! — остави чашу и сневесели се. — Па даће и теби благи Бог још које дете, та још сте обоје млади и здрави; немој се, брате,