Звезда

бр. 96

3 В Е

стр. 763

сеоскога трговца, Грка, у дућрн, јер гајеовајзбог његове благости и оштроумности врло радо имао, те је ту сав рад иосматрао и у једно научио и грчки. Како беше слабуњав, а и како не имађаше воље за војника и ратника — ту опет застаде Ђура, зграби чашу са стола и удари њоме о сто и намрштив се, узвикну: — а ираво је и имао! Бар у овој земљи не! — Ама шта је теби, Ђуро брате, на један мах?! — изненади се Мирко. (наставиће се) СЕЋАЊЕ (ХАЈНЕ) —фV Обујмљен сам онет снагом старом, Као да ме бесни нарип носи; Јурим, хитам с љубавничким жаром Двору драге на зеленој коси. Обујмљен сам оиет снагом старом, Бссни парип као да се зн<"*ји И нозивам с осветничким жаром Супарчика што крај двора стоји. Као олуј, тако хитам силио. Поља, шуме испред мене беже; Мој сунарник и чедо умилно Чини ми се да у крви леже...

због тога жалостити, него да се куннемо и да мало разблажимо тугу. Пријатељи се куцнуше, принеше чаше, али тек само сркпуше. — Али, Ђуро, брате, шта је теби? Зар је то твоја добра воља и расположење, које онако ватрено спомену мало пре? — Што их ја волим, није ни чудо, то од вајкада је у нашој породици. Како ме је тек мој деда волео! — говораше г Бура преда се тужно и замишљено. Мирку дође згодно што Ђура помену свога деда, па да би га одвео на други говор, унита живо: — Је ли то онај деда, о коме ми помену да ћеш ми још данас рећи коју? — Да, — нрену се Ђура и исправи, а очи му се опет засветлише ири помену његових старих. Да, Мирко, то и је био човек ! Његов отац, знаш, онај капетан, који се онако љуго израни, борећи се с нашим крвним непријатељем и гонећи га са својим храбрим Србима, који пролеваху нештедимице крв, освајајући ћесару градове и чистећи Банат; кад прими писмо од ћесарске канцеларије, или од краљевске владе, којим дадо'пе и уделише ону малешну ннграду, давши му оиај мали комадић земље око „Араче", и поделивши му милостиво најниже мађарско племство и наслов од „Араче", као да не беше још од старих старина, виши српски племић и кољевовић! — ту застаде и не чекајући, нити нудећи Мирка, испи пуну чашу — и кад на понов.љено тражење не вратише му његове листине, које му је отап, у прелазу овамо донео и њему на аманет оставио.. он... које од грдних рана, а још више од туге... пресвиште! Њега су, по предању, Мађара обично звали: ,,Рап капетан", а Срби га зваху: „Србин капетан". С оним листинама мора да се изгубило и наше право презиме. А име му бебге г Бура, које и мени дадоше Мој деда остаде мален, једва око осам година. Мајка му и он, доселише се с народом амо, на то своје худо добро, заједно са својим „немешагом". Мајка му наскоро за тим умре од туге за својим покојним Г Б} ром. Мога деду Богдана, кога сав народ зваше: „Вогдан Србинчев", узе себи сеоски свештеник, Самуило Хранисављевић. Народ је радио наизмевце дедину земљу и плод је уредно и потпунце доносио и предавао свештенику, све из љубави и неисказаног поштовања према малом и нејаком Богдану, кога су сви пазили и чували као неко своје право, као остатак своје вели чине и светиње. Кад је порастао и постао човеком, предаде му поп Самуило, одбив издржање, неку суму у готовини, коју му је честити свештеник као старалац његов уштедео. Мој деда му лепо захвали и исели се од њега, купи ово градиште и озида себи обичну сеоску кућу. Деда Богдан беше мало слабуњав, те је код оца или прадеде Самуила, изучио српску школу; за тпм је био у Темишвару три године, да научи немачки. Кад се вратио, живео је онет код свога стараоца, не радећи, због слабости, готово ништа, али је скоро свакога дана одлазио код

Ножаревац 15 X. 99. М. ЈЕЛЕНИН МУЖ Г 0 М А Н наиисао Ђовани Верга (наставак) XII Кад би свет видео Јелениног мужа, како иде уз црвомањасту, поноону ленотицу као човек, који за нвчим тугује, бацао је за њим нрезриве погледе, а њу гледао с безобразном радозналошћу, с чежњом, с циничким егоизмом и грозним сарказмом гомиле к >ја се оберучке баца блатом, не р"збирајући, ко је смешнији, да ли жена која вара или муж који је нрезарен. — Она, са својим лажима, подличењем, проституцијом, кад би се врата затворила и седокоси служитељи отишли да се одморе, са својим лажним осмејпима, лажним речима, лажним миловањима, она, која ј је у срцу н >оила слику других људи, а очи гонила на лаж, чим би мужа погледала, која је с одјеком какве ватрене речи у ушима кињчла мозак, тражећи неку љубавну реч за свог мужа, кога више не љуби, јер јој је био жива препрек?', судија, ужас. И све то напредовало је у сразмери ј с грехом, који је растао као морска [глима. А он нревај рени, ади поштени и искрени човек, који може сваком