Звезда

ВРОЈ 98

БЕОГРАД НЕДЕЉА 14 НОВЕМБАР 1899

ГОД. III

и 3 л а 3 и четвртком и нвдељом

ЦЕН А за 1 месец 1 динар или 1 круна

Преталату аримају све аоште у Србији и ипостраиству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претпдату трева слаги : Уредништву ,,3везде и Еоларчева улица бр. 70. НЕП.1АЋЕНА ПИСМА не нримају се Рукописи не вра^ају се. уредништво се налази : ЈКоларчева улица бр. 10.

врој 1 ^5 пр. дин.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

број 1|> пр. дин.

ЗИМЊЕ —-Ф—

ВЕЧЕ

У одаји мојој малој, — Док на пољу стеже зима, Огањ тиња и одваја Колугове густа дима. Украј мене стара цица, Прућила се, то јој гове, Она мирна и ја миран, Свако снева своје снове. У кавезу тица ћути, Тако сетна — тужиа тако! II сат једва откуцава Жалостиво и полако. Кроз слеђена окна гледим: Нигде људска лика неје, Само ветар грањем тресе И мећава спежна веје. А ја сневам, мирно снзвам... Већ дубока ноћ осваја, У тој ноћи нигде гласа, И тој тами нигде краја ! Ал' гле ! Светлост изненада! Друмом зврје кола нека... То кочијаш журно вози Каквог странца из далека. И док ситна звонца звоне И роморе горком тугом Он с очију санак гони Жалостивом несмом дугом. И ја слушам песму ову У нустогнној ноћној тмиии, Слушам, пратим док се тихо Не изгуби у даљини. И кад замре, дуго за тим Чини ми се још се чује: То је њена горка гуга Што у срцу одјекује... III—1899. В. Ј. ИлиЈ.

СРБИНЧЕВИ (одломак из романа Златно Срце) - МИЛОШ ЦВЕТИЋ (наставак) — Е... па онда мораш, да се не би које покварило. А то Бог не рачуна у грех, јер сам морао; а где се мора, ту нема воље ни жеље, па није ни грехота. — Изговорив то, иређе левом шаком преко лица, иа онда поглади своје иострижене бркове, пређе преко кратке ошишане косе, мало се почеша иза врата и спусти је низ чохани кратки сељачки каиут, с црним пљоснатим дугметима и као обриса је о своје тако исто чохане чакшире. — Е, добро, добро. Иди сад, Павле, [,па кад буде кава готова, донећеш нам је, Павле ногну главу, погледа још једном крадом у Мирка и изиде. — Мало ти је чудан тај Павле. — Јесте •— рече смешећи се Ђура, погладавши своје лене бркове. — Хе, још ти њега не нознајеш. Све се бојим да ћеш га још данас познати, Бсше још код покојног оца, као сиромашан дечак, па га примих уз остало наслеђе. — Ама мени се веома свиди што су код тебе све сами Срби и Српкиње у кући. — Од кад је Србинчевих још никада их не служаше никакав туђинац. Та имамо ми доста наше сиротиње, па што да бранимо туђу. Ми смо Срби, па и у нашој кући мора бити све српско! — одговори с неким особитим ноносом господар г Бура. — Е, у срећан онстанак и напредак овако красне породице и оваке леие српске куће! — на• здрави Мирко и иодиже једну од чаша које Ђура већ беше наточио — Дај Боже! — додаде г ЈВура и извали се на своју столицу, сркнувши до нола из своје мале чашице. Мирко спуштајући своју чашицу и нехотице погледа на улицу. — Та погле, Ђуро, шта је већ снега нападало. Има га преко стопе. — Јест доиста! — скочи и упути се с Мирком прозору. — Погле, како у честим пахуљицама тихо и стално пада.