Звезда

вр. 100

3 В Е

3 Д А

стр. 797

своју судбину... Чекајте, чекајте! Баш ми сад паде на памет заплетено али праведно угоређење. Као што се облаци најире образују од паре земљипе, уетају из недчра њених, на се после деле, удаљавају од ње и најзад јој носе Г>лагодат или пропаст, ието тас.о око свакога од нае образује, како ћу рећи, образује се врста етихије. која после на нас енасоносно или рушећи утиче. Другим речима и нјјосто говорећи: сваки дејствује на своју судбину и она дејствује на свакога... Сваки ствара своју судбину — да!... Али је ми сувише обрађујемо и ето где је наша иевоља 1 Гувише рано буди ее у нама сазнање, сувише рано почињемо ми ићи за собом. Ми Руси, и немамо друге животне задаће сем обрађивања своје личности; и тек што смо стали у ред људи, а ми се већ нрипремамо да обрадимо њу, своју несрећну јшчност! Не добивши оеим тога никаквог опредељеног иравца, ншнта не уважавајући, ни чему не верујући, ми смо слободни да од себе чинимо што хоћемо. Не може се тражити да свако одмах појми бесплодност ума, „који кигги у пустом дејству;" и на свету ето опет једног рођења више, више једног од тих ништавних бића. у којима навике самољубља показују саму тежњу ка истини, а емешна простодушност живи упоредо са лукавством... једно од тих створеша, оелабљене, неспокојне мисли, којима никад није бкло нознато ни задовољство природног рада, ни искрено страдање, ни искрени триум® убеђења... Скупив1пи ) ееби недоетатке свакога доба, ми лишавамо сваки недостатак његове добре стране. Ми емо наивни као деца, алп немамо искреностп њихове; хла,тни смо као старци, али немамо сгарачког разума... За то смо пак исихолози. 0, да, ми смо велики психолози! Но наша психологија прелази у паталогчју; пашл психологија то је лукаво изучавање закона болесна стања... и болног развића, до којих здравим људима није ништа стало А главно је да ми нисмо млади, у самој млад< сти нисмо млади! А међјтим зашто клеветати себе? Тобож, ми нисмо никад били млади, као да у нама нису играле, кипеле и дрхтале силе живота? И ми смо били у Аркадији, и ми смо шетали по еветлим пољима њеним!.. Да ли вам се десило да шетајући по жбуњу, изгоните те тамне препелице, које иоскочивши испред самих ваших ногу, од једном шире евоја шарна крила и прелећући за неколико корака падају онет у траву. Исто тако и наша тамна младост рашири по кадшто за неколико тренутака и на. кратак лет своја шарна криоца... Сећате ли се наших ћугљивих вечерњих шетњи у четворо испод ограде ваше баште после ма каквог дугог, топлог и живог разговора? Сећате ли се тих блап датних тренутака? Природа нас величанствено и ласкаво примала у своје закриље. Ми ходисмо тамо амо, предајући се слатком сањању. Свуд около вечерње сунце обоји се изненадним и нежним нурпуром; од зарумењеног неба, од осветљене земље, ода свуд, чанило се да веје огњено и свеже дијање младости, радосна свечаноет неке бесмртне среће; вечерња светлост пламтијаше, слично њој, тихо и страсно пламтијаху наша усхићена срца а ситно лишће младог дрвећа немирно и шумно треитало је над нама, као да хтеде одговорити нашем унутрпшњем дрхтању нејасних оеећања и очекивања. Сећате ли оо те частоте, доброте п иовер .!ј >ипосги номисли, те умилне, благородне наде, тог потнуног осећаја? (Не осећасмо лп зар онда ма шга ведико)?

Не стајасмо ли онда близу ма чему великом, ономе докле нае је живот довео? Зашто нам би суђело да видимо кадшто жељени брег, али пикад не стасмо на њ чвретим кораком, не-дирнусмо га. Не плакат' слатко к'о Јудеј први На крају стране обетоване? Ова два Фетова стиха напомињу ми друге, опет његове... Сећате ли се, како смо једном, стојећи на нуту, видели облак нрашине нодигнут лаким встром према сунцу на на заходу?„У облаку таласавом", почесте ви и ми се одмах сви притајасмо и стадосмо слушати : У гблаку таласавом Прах се диже у даљини... Хигри коњи ; или иешак Не види се у прашини. Видим како силно јури Брзи коњик неки... Сета ме се, сети ме се Мој друже далеки." Ви ућутасте... Ми еви задрхтасмо, као~да се у нашим срцима јави одсев љубави и свакога од нас — ја сам у то увсрен — повуче у ту даљину, у ту непознату даљину, где нризрак блаженства устаје и чува усред магле. А, међутим, нримећавасте ли нешто чудновато: зашто нам се чинило да тежимо даљини? Осим ако не бесмо једно у друго заљубљени? Осим ако срећа није била „тако близу, тако могућа?" Још да вас сал упитам: зашто се не дохватиемо жељене обале? Зато шго је и лаж ишла с нама под руку; зато што је отровала наша велика осећања, зато што је у нас било све натегнуто и извештачено, што ми не љубисмо једно друго и што се уеиљавасмо љубити и уображавасмо да љубимо.... Али доста, доста! Зашто позлеђивати своје ране! Уз то све је то ирошло да се више не иоврати. Што је било лепо у нашој прошлости — то је мене занело и на том лепом јасе праштам с вама. Време је и завршити ово дугачко писмо. Идем да удишем овдашњи мајски ваздух у коме кроз 31 мњу суху јачину нродире нробија неком влажном и оштром тонлотом. Збогом. Ваш А. С. VII Марија Александровна Алексију ПетровиЂу 20. маја 1840. год., село... но. Добила еам ваше писм), Алексије Петровићу, и знате ли, какво је осећање у мени побудило? — негодовање, јест негодовање... а ја ћу вам одмах објаснити зашто баш то -осећлње у мени да побуди. Али једна невоља: ја не владам нером, ретко ^ам писала, не умем тачно и у мало речи, да изразим своје мисли; али надам се ви ћете ми бити од номоћи. Ви ћете се сами иостарати да ме разумете: можда и зато. да би сте сазнали зашто негодујем нротив вас. Реците ми — ви сте паметан човек — јеете ли кад год упнтали себе, шта је руека жена? каква је њена судбина, њен ноложај, у друштву једном речи, шта је њсн живот? Ја не зиам јеете ви имал^ вгј С^ •*> задавати себи такво пптање; не могу себи представиги, .. ко С^м;те на њ одговорили. — Ја бих, можда, у разговору била г стању да вам своје мисли о том саопштим, али на хартији једва ако умем. У осталом свеједно. Ено у чему је етвар: за цедо ћете се еа мном сложити, да ми жене, бар те које се,