Звезда

вр. 100

3 В Е

3 Д А

стр. 799

а ђак осети како непријатна хладно1>а нроетруја најпре око ногу, затим по дењковима, по рукам; , по лицу. Тројка иође лакше, звонце умуче, баш као да је и оно озебло. Чу се пљесак воде, и иод коњским ногама и около точкова почеше скакутати звезде што се у води огледаху. А кроз десет минута настаде таква тама, да се више не виђаху ни звезде, ни полумесец. То тројка улажаше у шуму. Бодљикаво јелово грање ненресгано је бнло ђака ио кагш, а паучипа му падаше на лице. Точкови и коните удараху о корење и тарантас се љуљао као нијан. — Терзј по путу! рече срдито званичник. — Што тераш по крају? Грање ми све лице изгребе! Хвата) више десно! Но ту се замало не догоди несрећа. Тарантас одједанпут поскочи, баш као да га је ухватио грч, задрхта и с тужном шкрипом, накрећући се силно час на десно, час на лево, страховит ш брзином полете по прокрченом нуту. Коњи се од нечеги поплашили и појурили. —■ Пшшт! Пшшт! иовика уилашено кочијаш. Пшшт... ђаволи ! Ђак, којн, да би Јдржао ј^авнотежу п не би изиетео нз т;рантаса, бсше поскочио. наже се унапред и поче да тражи за што би се могао ухватити, но кожни дењкови беху клизкви, а кочијаит, за чији се појас ухватио ђак, и сам нодскакиваше и свагсоп тргнутка беше готов да иснадне. Кооз луну точкова и шкрину тарантаса чу се како сабља, слетивши с дењкова, звекну о земљу, а затим нешто једанпут ; двапут глух * лупи иза таранта.'а. — Пшшт! — дерао се кочијаш. прегибајуш се уназад. — Стој. Ђак паде лицем на његово седишге и новреди че10, но одмах се преви уназад нешто га одбаци и он луп'' леђима о шараге. „Падам!" сину му кроз главу, но у исто време тројкаизлете из шуме и, затреекавши по брвненоме мосту, сгаде као уконана, и од таког наглог заусгављања ђак се, но инериПш, н опет нрови унанред. Задихали се и ђак и тчијаш. Званичнака не бзше у тараитасу. Он је излегео заједно са сабљом, ђаковим огртачем и једннм дењком. — Сгој, подлаче! Сго-ој! чу се из шуме његов узви,.\ — Рито проклета! викао је он трчећи к гарангасу, а у његову нлачном гласу огледаше се и бол и злоба. Анатемо, ц ;као да [ јог да! јекну он. прискочив коч' јашу и :амахнув на њ песницом. — Их, несреће, Госиоди номалуј! мрмљао је кочиј. ш тужним гдасом, поправљајући нешго око коњских ноздрва. — А све ђаволски логов! Проклети ждребац, твк је недеља д*на как) се нреже. Пеће да иде, а чим низ брдо — беда! Треба њега дпа, грипут но њушци, па не би впше био безобЈ )азан... Стој! А, ђаволе! До« је кочијаш д/герпвао коњз у ред и тражио но путу огртач, дешак и с^бљу, звлни ш;гк је и даљо платним, крелтавим нуним злобе глгсом осин ш на њ псовке и грдње. Намесгивши терег, кочајаш, без икакве нотребе, новеде коњеједао сгогину корака, навикну мало на немирнога логова и скочи у кола, Када етрах нређе, ђаку дође некако смешно и весе ш. Ои је сада нрви нут у живот/ иутовао ноћу нг. иошганској тројци и тјк нреживљени страх, званичников над и бол у леђима учинише му се занамљивам. Он запали цигару и с осмехом рече:

— Овако можеш лепо сам себи заврнути шију! Ја замало^не слетох и чак нисам ни спазио кад сте ги излетели. Могу мислит , какво мора да је јесење мутовање! Званичнпк је ћугао. — А идете ли ви давно с поштом ? упита ђак. — Једанаест година. — Охо! Па сваки дан? — Сваки. Одвезем нсшту и одмах се враћам. А што? За једанаест година свакодневнога путовања јамачно је доживљено не мало занимљивих догађајп. Јасних, сетњих дана и сурових, јесењих ноћи, или зими, када тројку с урлањем онколи вејавица мучно да се човек не уплаши. Нису се, богме, једанпут залетели коњи, тарантас упао у јаругу, нападали зли људи, с пута завела мелава... — Могу мислити, колико сте за јед^наесг годгна претурили преко главе! рече ђак. — Шта, мора бити да је страшно путовати ? Он јговорио и очекивао да му званичник при доведи ма што, но овај је ';уморно ћутао и тонуо у свој оковратник. Међутии је ночело свитати. Небо је неосетно мењало боју; постајило је све тамнијим, али се већ могаху видети и коњи, и кочијаш и пут. Месечев срп п >стајаше све блеђим и блеђим а под њим развучени облак, налик на топ с лаоетом, жутео се мало по мало на своме доњем крају. Наскоро се могаше видети и званичниково лице. Оно (ешо влажно од росе, суро и непомично као у м^тваца. На њему се етинуо израз тупе, суморне злобе, као да је званичник још једнако осећао бол и љутио се на кочијаша. — Хвала Богу, већ свиће ! рече ђак, загледавши се у њ )гово злобно, нрозебло лице. — Сав сам се смрзао! Ноћи су септембарске хладне, али само треба да изгреје сунце, па, хла^ноће као да није ни било. Хоћемо ли скор стићи на станицу ? Званичник се намршти и начини плачно лице. — Ала ви волете да говорите! рече он. Зар не можете ћутке путовати? Ђак се збуни; вшце се целога пута не маче с места, Свану тгнуно. Ме.ец побледе и сли се с мугнам, сурим небом, облак сав пожуге, звсзде се сгадоше гасиги, но исг.ж још једнако беше хладан и исте боје као и сзе небЈ да човек не бд веровао, е се иза Њ9га краје сунце. Јутрења хладноћг и звааичаикова суморн)сг нрзђо.не ма;т по мало и на проЈеб.пга ђака. Он је равкодушао носиатрао прароду, очекавао сун^еву тоалогу и мнелио само о томе, како мора да је геш јо и нза|. ијагно беди ше др ?ећу и трави да нре киве хладне ноћи. Брхова дрвегане цозлатише се од оунца, ко;е баш тада изгреја, као што се обично пише, зраци не падоше на земљу и у полету сањивих птица не могаше се опазита радогти. Каква хчадноћа бсше ноћу, таква осга и по изласку сунчеву... Ђак је сањиво и мрачно погледао у прозоре са снуштеним завесама на једноме мајуру, мимо који нролажаше тројка. Иза тих прозора, номисла он, јамачно спавају људи најкрепчим, јутрењим сном ц нз чују пошганска звонца, не осећају зиму, не гледају злобно лице званичниково; но ако звонцс и разоуди какву госпођицу, она ће се нреврнути на другу страну, осмехнуће се од изобиља топлоте и нокоја, па ће, прекрстивши ноге и заронивши лицв у руке, заспати још дубљим сном. Погледао је и на рибњак, којисе бдистао око мајура,