Звезда

802 3 В Е

„Не тако ми плама и светлости ове, Химен добродушну навешћује моћ! Ти ностојиш за ме и радости нове; У очинску кућу ти ћеш самном ноћ'. Остај, срце моје, Да славимо двоје Неслућено миље и сватовску ноћ!" Већ верности знаци уресише младе: Она њему иружи злаћен ланац свој, А он нехар хтеде вевести да даде Сребрни и красни као ретко кој. „Не мили ми то се, Из своје ми косе Завојасти једал дај увојак тпој !" И ноноћни у том мрачни часи бише, А њој сладак беше баш тренугак тај; Са уснама бледим она вино сише, Што трепери, блиста к'о пурпурни сјај; Ал' од круха бела Она није хтела, Да најмањи прими мекан залогај. Сад младићу дода она пехар лепи, Па обоје пију похлагшо до дна. Он њу онет нутка, да се јелом крени Од Јвубави душа бона му је сва Њу вајкање стаде, Он се у плач даде, На одар се гресну и јад узе ма. Око њега сави она руке своје. „0, како ме жао кад се јадаш ти! Додирнеш ли само ти образе моје. Разазнаћеш с грозом шта од тебе скри". Беља и од снега, Хладиија од њега Драгана је, коју, ах, изабра ти!" Тад рукама чврстим нригрли је себи, У мушкој му снази љубавни је плам. ,,Ма из гроба дошла, ја ћу инак теби Огрејати груди студене к'о кам! Пољ) пци се гоне, Свест у огањ тоне, Не гориш ли :: ти кад ја иламтим сам?!" Пујица се суза од радости лије. Млађане их свеза чвршће љубав та. Из уста му она страсно пламен пије, И за себе једно у другоме зна. Жар његове жуди Крави њене груди, Ал' ту срца нема да откуцај да. У том кроз нредворје пролажаше матп У већ позно доба, свуд је неми мук. Али као за час прислушну на врати': Какав то изпутра сада причу звук?

3 Д А ш>, 101 Чуј узвике благе, Љубавничке, драге. И грцања медог сладосграснп хук ! Неномично оста мати ту стојећи; Уверит' се хоће и слуша кроз мра^с Зарицања многа, у љубавне речи Пољубац се плете и у усклик свак. „Чуј, петао иоје! Сутра, добро моје, Буди ту у ноћи !" Опет целив лак. Гнев матери хоће да разрије груди Она трже локот и стаде на праг : „И бедница таквих зар имаде туди, Похотљивац једаи којима је драг?!" У сусрет им иде, При светлости виде Кога? — Чедо своје, о Господе благ! Тад у ирвом страху и трепету целом Ш чепа младпћ ћилим, да нрикрије п.им Невестицу своју и њезиним велом; Али она не хте нокрити се тим. Као сенка нека Са одра се мека Подизала она лагано сасвим. „Мајко! Мајко!" Глас јој промукнуло звони: ,,Што ми кратиш лепе ове ноћи бај ? Твоја реч ме сада с топлог места гони, Зар ускрснух, мајко, за тугу и вај ? Мало ли ти саде: Што ми покров даде И отпрати рапо у подземни крај ?" „Из ћелије моје ледене и мучне Ван ме гони сада нарочити суд; Свештепика ваших и све песме звучие И благослов њихов безважан је, худ: Хлеб с водом не згара То што младост с/гвара, Нити љубав следи црне земље студ! „Докле јоште стоја храм Бенере жарке Обећасте дати младића ми тог. Реч скршисте, мајко, јер вас вежу варке Завета туђинског, лажљивог и злог! Кад одриче мати Руку ћерке дати, Ни један је неће услишити бог! „Изгоњена ја сам сад из гроба мога, Отргнуто благо још да тражим сад; Још да љубим војна изгубљеног свога, Па крвцу му срца да исишем тад. Он ће тако проћи, За њим други доћи, И младеж ће пасти у беснило, јад.