Звезда

1

стр. 804 в в е

изгледа смешно моје последње нисмо тако красноречиво и нтно оссћаја! Настављте, покорно вас молим, своју исповест: мени се чиви да ће вама тада бити лакше а мени ће користвти. Није ^залуд она руска нословица: о женском срцу — Бога ми.' Кад би жепе знале колико су оне боље, великодушније и разумније од људи — особито разумније — оне би се иогордиле, поквариле ; али, на срећу, оне то не знају, јер се њихова мисао није навикда враћати се ненрестано самој себи као што је то у човека. Оне о себи мало мисле, то је слабосг њихова, али и сила. У томе је сва тајна — нећу да кажем наше надмоћности, већ могућноети Оне расипљу своју душу као дарежљиви наследнш: злато очев ), а ми узимамо нроценат у свакој распри... Где ће изићи на крај с нама? А св^ то није комплименат, већ нроста, иримерима доказана истнна. Поново вас молим, Марија Александровна. да ми наставите иисати Кад бисте ви знали све, о чему мислим .. Алн ја нећу с?д да говорим, ја хоћу да вас слушам. Моја ће реч после доћи. Ппшвте ми, пвшите. Предани вам А. С. IX Марија Александровна Алексију Петровићу 12 јуна 1840. год, се^о... но. Још вам ни.'ам била ни посжала своје иоследње писмо, Алекеије Пстровићу, а већ сам ее покајала; али шта да се ради, Једно ме у неколико мири, ја сам ув< рена да сте вн појмили, како је оно нанисано под утицајем давно угушених осећања и да сте ме извинили. Ја чак онда нисам ни прЈчитала о чему сам вш писалч. Сећам се да ми је срце тако јако ударало, да је и неро у рукама дрхтало. У осталом, ма да би се — врло вероватно — и онда тако изразила, да сам дала себи времена за размишљање, а намера мн пак није одрећи се својих речи и својих осећаша, које сам вам предала, како сам знала. Данас сам пак много хладнокрвнија и много боље владам собом... Сећате ли се, ја сам на крају прошлога нисма говорила о тешком положају девојке, која се осећа усамљена чак и међу својима. Ја нећу више о томе да вам излажем своје ногледе, боље је да вам кажем неке нодообности; чипи ми се тиме ћу вам мање досадити. Пре свега, знајте, да ме у целој окол-ни не зову никако друкше до философом ; освбито ме величају тим именом. Друго, шта више тв]|де да ја сиав; м еа ^атинским књигама; где-које да умем и неке кубне корено извлачиги: ни једпа пак не сумња да ја крздом носим мушке хаљинс и место „Добар дан," говорим „Жорж Санд!" —- и негодовање против ФилосоФа све више расте. Имамо и неког суседа, човека четрдесет и пет година, који је велики домишљан или се бар за таког издаје, и њему је моја бедна лпчност предмет неисцрпних вицева. Он нрича о мени да ја, чим се нојави месец на небу, ,не могу очију од н ега одвојити, п сам представља како гледам; да не пнјем каву са скоруном и да је нијем с месецем, т ј. мећем шољу нод његове зраке. Он се заклиње да ја употребљавам следећу фразу: „То је лако, јер је тешко, ма да је, е друге стране, оно тешко то је лако... Он уверава да ја јсднако тражим некакве ]>ечи, све тежим ,/гамо" и комичном Јарошћу нитао би „ка.мо тзмо? куда?" Он јс гакође раснро-

3 д а бр. 101 еаоро и глас како ја тобож ид<м ноћу и тамо и амо по рсчном пруду ц тгда певам Шубертову серенаду или нросто јецам: „Нсгховен," „Ветховен!" Така је, вели в;>трена старица и т. д., и т. д. Разуке се, ја то одмах све чујем. Вама ће ово, можда, бити чудновато, али не заборавите да је од вашег бав.љења у овом крају ирошло четири године. Сећато ли се, како су сви тада на нас искоеа гледали. Сад им је онет дошао ред. Али то све још н гје ништа. Ја морам да слушам ] ечи много теже, које у срце продиру. Нећу да говорим о томе, како ми моја бедка доб|>а мат 1 никако не може о .ростити (авнодушност вашсга брата, али сав мој живот иде по ватри, како каже моја њања. „Па да богме, чујем једвако: куд ћемо ми с тобом! Мн смо људи прости, руководи вас једипо здрав разум; а у оеталом, шта мислиш чему су те довела сва та умовања, књиге и познанства са ученим л.удима?" Ви се сећате, можда, моје сестре, нс оне, према којој не бесте пекад равнодушни, но друге .Угарије, која јј удата. Њен је муж прост, прилично смешан човек; ви сте се с њим тада често шалили. Она је срећна: мати нородице, љуби свога мужа, он пак на њу не подозрева. „Ја сам као и остали свег, каже ми она кад-што, а ти?" И она има нраво ја јој завидим. Па ипак ја осећам да се не бих с њом промонила. Нек! ме зову л фплософом п чудом и како-год им је воља — ја ћу до краја сстати верна — идеалу, чему ли? Јест, идеалу. Да, ја ћу до краја остати верна томе, од чега је ирви нут задрхтало моје срце, томе гато сам ја признала и нригнајем за истину и добро.. Само кад ме еиле не бл промениле, кад се кумир мој не бн показао бездушним и немим идолом..., Ако осећате п])ијатељство према мени ако ме нистс еа свим заборавили, ви ми морате помоћи, ви моргте разбити мојо' сумње и ојачати моја веровања. А у осталом, какву ми помоћ ви мо кете дати? „Све су то глупости, бескорисне ствари, рече ми синоћ мој стрин — ви га, чини ми се, не нознајете — мрнар у оставци; наметан човек — „муж, деца, лонац шчи-а, за мужем и децом трчкарати, а лонац промешаги — ето шт» је жени потребно .... Реците ми има ли он нраво? Ако он има иотпуно нраво, ја још могу прошлост нонравити, могу још пристати у опште коло. Шта имам још да очекујем, чему још да се надам? У једном своме писму ви сте говорили о крнлима млацост \ Како чесго, каио дуго бивају она свезана! А аатим дође време, кад ће и она отпасти и насти на земљу, полетети к н бу није могуће. Пишите ми. Ваша М. (нАСТАВИТИ;: ск) коко - ГИ ДЕ МОПАСАН —ф- У целој су околпни звали нмање Лукнних мајуром. Нашто, то вам ннко не би умео ]>ећи. Сељ ци су без сумње везивали за ову реч мајур богаство и величину, јер је овај мајур био у целом крају заце.то највећи, иајбогатији и најуређенијп