Звезда

стр. 814

3 В Е

в Д А

вр. 102

— Ми с Глашом павикде смо сс да пушимо. Цигаре 1Ј )ншмо, па цео дан нисмо ни дима повукде .. Просто смрт. — Бога ми што се тога тиче, то је код нас строго забралено,.. И... то никако неће моћи — ужурбано рече Хонорат. На то немојте ни да мислите. — Молимо вас, та ето ту је шума ? — Не, тако вам Вога, може бити велике непридике и за мене и за вас... Само ако дође отац Пимон — несрећа. Па шта ће нам он учинити?... Та не, ви, голубе, помозите иама, само мало припазите... Та ви још нисте монах.., а тетичин син, Василије Карпнћ свагдч је стражарио, када смо ми пушиле. „Ђгшо искушеник у облику женском" помислп Хонорат, гдедајућп у оне лепе очи, што су тако лепо молиле. И виде како Глаша из хаљине извуче малу кутију за цигарете и палидрвца. Палидрвце кресну — задими се и ено и плавкасти дим од цигаро где ее диже у вие на џвој тишини све у нраменовима и колутима... — Отац Пимон! У мал не викну Хонорат гледајуКи У џоун. Цигаре одлетеше у траву... Право се њима упутио стазом седи м'»нах с камилавком и штаиом. Немарнз проће мимо њих, мирно погледа; нрошавши одмах се врати. — Драги гости, ласкаво рече он, нохитајте у манастир. јер ће се" скоро врата затворити. И он пође даље, зађе за цбуње удиково и јоргов.чнско. — Хаљину сам ирогорела' оча но узвикну Глаша, гл дајући прого|)етину — хајде госпоћице, могу још и врага затворити. И нођу сви. Хонорат нодиже капу, и оптрча манастир е друге сг^ ане.

— Иди оцу Пимону! рече му приправник Григорије. Рекао је да одмах к њему идеш чим се врнеш. Хонората ледну у срце. Он лође Ппмшу у ћедију. — Иди игуману, рекоше му тамо, и то одмах, неодложно У Хонорага срце ввћо5амрло. Сл\тио је да неће добро бити — Задах дуванског дима осећао сам говораше отац Пнмон при уласку Хоноратову. — Шта си ти радио тамо на пол>ани? строго га занита игуман. — Ја. . сам разгледчо, госчодине... дршћућлм гласом оДговори овај. — Разгледао ? А шта си разгледао ?... — Месго за скит. Вило *би добро подигну^и скит на пољани, ... испаштаги... — Оди овамо, — дуни на ме.... Он не удара на дувнн, обрати се оцу Ппмону. — Па ј.ч и не ведим за њега, одговори он. — Дакле, пази. рече игуман. Кад -ги разгледаш место за скиг, и кад мислиш на лустиништво, то ћеш остати овде код мене две недељ,е о дебу и води. Никуда нећеш излазити до на службу у цркву. И мислим да ће

ти бити врло пријатно да тамо разчишљаш и разгдвдаш Јеси ли .азумео? — Р.зумео сам, одговори ЈХон)р:гг добивши благосдов од господина, дубоко се ноклснн. Ми*. Вукикевмђ

СВЕТС^А КЊИдаШНОСТ*) - ЂОРЂЕ БРАНДЕС Уредништво овога часониса дало ми је повода, да говорим о томе шта је то светска књижевност. Бојим се д* нећу бити кадар, да на то с успехом одгоиорим. Знам, додуше, да те речи потмчу још од Гетеа, алм се овог* часа не с; ћам у каквој их је вези употребио. Прсдамиом нејасно лебди, да јс он будућности црорекао неку свесску канжевноет, као нротивност пређашњој наролн^ј књижевности. Кад сада, без обзнра на великог винозника овнх реш, себа поставим нитање: шта је то светска књижевност? онда ми изгледа, да се у првом реду морамо сетити деда природњака —- изналазача, оснивалаца. Оно што је напмсао Пастер, Дарвин, Бунзен или Хелмхолц, то је иеоспорно еветска књижевност, то се дирекгно обраћа човечииству и богати васколико човечанство. И извеснн нутонисп, као Стенлеј"ви или Нанзенови, спадају без сумње су. Дсла исторнка, па и највећих, не изгледа мида на нсти начин припадају светској књижевности, јер, по природн саме ствари, нису довољно непристрасна, него ^носе неки печат пристрасности, на се тиме обраћају личностима, које су у неколико блиске пишчевим земљацима. Тако изреДна дела, као што су Карлејев „Оливер Кромвељ", Мишдвтова „Историја Француске, или Момзенова „Римекаиеторнја" нису у пркос свој научности, и свему духу пишчеву, деФИнитивно научна дела, али се ипак зато, у кодико су ремек дела, могу сматрати као непомућена, шго не искључује да их Европа и главни народи у Америци познају у оригиналу или у преводу. Кад се говори о светској књижевности, онда се најобичније мисли на депу књижевност у свима њезиним обдицима. 0 књижевности. минулих времена судило је само време. Мало књижевника од много тисућа, мало дела од стотину тисућа прииадају светској кљижевности. Имена тих људи и дела свакоме су најезику: „Божанска Комедија" не припада само Италији, л Дон Кихот" не припада само Шпанији. Покрзј делзц која слави цео свет, има их небројено, која се у земљи, где су углед->ла светлост, чувају, љубе, пошту)у и понекад читају, а нису нозната ван те земље. Швк снир нрипада светсжој књижевности, а његов велики савременик и претеча Марлов енглеској књижевности. Тако је Клопшток само немачки, Колериџ само енгдески, Словацки само пољски писац. За свет они не постоје. Међутим је прилично ведика разлика између старога а новога времена, јер се данас туђи језици чешће и више уче, јер је превођење узедо необичан подет, и ни у једној се књижевносги тодико не проводи као у немачкој. Неоспорно је, у пркос свој вољи за превођењем* да

*) Види св. 1. ивредног неиачког часопиеа „Сав Ииегапвћв Еоћв" од ове године. Рукопис ове студијв послао је Брандес редакцијж иа Ва2По1еа 4е 1' огџв (Ф|)анцуска). Пр.