Звезда

104

3 В Е 3 Д А

стр. 827

ужасној ватри, која га истина иопушта, али која ио мало у њему још траје. Али се бледило и неиепаваност многих ноћи види и на лепом, облом лицу његове младе жене, која беше утпла тек у двидесету годину. Неуредно и на брзу руку очешљана мека, свилена коса давала је тој мученици ону лепоту, какна се врло ретко виђа, али из чијих погледа читамо неописану милошту и благост и поред свију иретрпљених мука. Од времена иа време она би бацала час поглед на њега, и упрла их у његове полутамне зенице, а час се загледала у то тужно небо, преклињући га својом љубављу да би било сунчано и ведро, да би се и његова душа бар колико голико разведрила, И они обоје ћутаху тако дуго, док најзад оп тихо, једва чујно не проговори: — Колико је послао Мирослав? — Само десет динара Ђорђе. — Десет динара! Стеже нолако зубама и ногледе баци на пебо, као да хтеде од њега одговор да добије зашто је то тако. Ђорђе М . бегае чиновчик једног министарства, вредан и интелигентан, умешан и даровит. Како беше свршио Велику Школу одлично, то га министар овога министарства, у коме је сада, постави одмах за чиновника и Ђорђе за непуних пет година дотера брзо и лако до повећег звања. Али му нико није ни пребацио што тако брзо напредује На против то беше толико омиљена личност не само код својих другова и пријатеља, него и код својих ирет постављених и нотчињених, да му се сваки искрено и од срца радовао кад би добио класу. Није имао никога. отац и мати му давно беху умрли, а сродници, које је имао, живљаху на селу, скоро никад и не раснитујући за њега И тако он себе сматраше као сасвим сама, без иког свога на свету. И баш тај осамљенички осећај то чешће размишљање, па и бојазан да на несрећу, оболи, к> би га надгледао, учини, те он поче да мисли о же нидби и поче већ да говори овде онде међу св јим пријатељима, како је намеран да се жени. Његови другови, од којих беху м"0ги ожењени, иађоше му две три добре нрилике, богате и од угледних породица, али он их све одби за то што се баш у то доба беше загледао у кћер једног сиромашн'_:г проФесора, који беше његов сусед Он је знао да је, истина, девојка не само лепа него и добро васпитана, али толико сирота да му ни десет нара неће моћи донети Али је он био уверен да Ке ако дођу тешки дани, дани страдања и патња, лакше их с њом сносити , него са ма којом другом женском. За што? За то што ју је искрено и силно волео И он је, и иокрај свих одвраћања појединих својих другова, узе за жену. Али и Јелена као да беше свесна свега онога што се у његовој души и код његових другова збивало. Од првог дана она не беше само његова лепа жена, него паметна и штедљива домаћица, нуна безграничне љубави и неисцрпиме милоште за њега, а

пуна'воље и прегоревања за кућу. Он је осетио њен дух и Таорђе беше срећан и задовољан. Но болест му одједном прекрати тај блажени мир и слатко задовољство живота. Испраћајући једног свог друга из детињства ноћу на жељезничку станицу, озебе јако и сутра дан већ паде у ностељу. И читаве две неде'ље лежао је он од занаљења плућа, борећи се тако рећи са животом и смрти. Његова паметна и верна Јелена не остаљаше не само дању него и ноћу постељу његову. ^ли та болест његова исцрне му не само сву готовину, што ]е имао, него се он још свуда, где год је могао, задужи И ето данас, кад код своје куће скоро ни десет пара није имао, он је иисао једном свом другу, коме је толико добра чинио и позајмљивао доста велике своте новаца, док је бип здрав, да му позајми своту новаца, а он му је послао само десет динара. — Десег динара! шапутао је он у себи, гледајући како снег нолако пада. Па тако загледавши се, < н поче нрво да мисли о својој болести, на за тим о своме ја-дном стању, на о незахвалности људској и најзад о својојј жени. Сирота жена! Колико ,је за ово време пропатила и колико се туге у њено срцв нросуло! Јест, он зна да га она безгра нично воли,. али само да нису тако сироти.... Па кад дође у својим мислила на то. а њему дође на ум одједном, да се случајно којом другом женском од оних богатих партија оженио. Он би сада имао свега и свачега. Лекар би сваки час био код љега. И он не би им,ао бар те болове и јаде, да мисли на своју сиротињу... Али... да ли би га та жена тако В' рно, тако одлучно и с пуно љубави чувала као ова? . Да ли би прошапута он и загледа се дубље у то оловно, облачно [небо ? Но место одговора њему изиђе опет нред очи његово јадно, очајно стање и бледо, брижно лице љегове миле, иаметне жене. Па му то иаде и одвише тешко на душу, и он се немогаде уздржаги већ пусти те му сузе пођоше из полузатворених очију. Његова жена, која га је нажљиво за све време, док се он тим мислима бавио, посматрала, као да схваћаше шта се у његовој души збива. А кад виде, да и сузе пођоше из његових болних очију, она му баци руке око врата, па љубећи му замршену косу и бледо ч -ло, и еама се занлака: — 0, ие оча1авај. . Оздрави ти само, нека нреблаги Госнод само то да.. Ох, Ђорђе! Он јој обухвати својим пожутелим рукама главу, н а осећајући сву тежину бола, који јој притискује душу, не хтеде више ни Једну реч о томе рећи, него како се беше загледао у мрачно небо, он тихо али болно јекну: — Ох, тај снег једнако нада !... Ж ие . Д. ПаБЛОвик.