Звезда

ВР. 105

3 В Е

3 Л А

ст. 835

Кад се смрачило : он упрти џак и у њему завез/ано назиме, па кући Код куће одријеши џак, а из њег џукела, па Цинцу за руку и побјегне.

НАЈЛЕПШИ Ш№. 8и11у Ргис1ћотте Најлепши часак љубави Није у нежном тепању, Свакога дана прекидан Мине у тихом ћутању ; Потајно срца куцање Кад исте мисли издаје, А свету, овом чини се За друго једно не хаЈе ; Тренутак када дрхтање Рука и рука осете, И ситне стране у књизи, Несвесно очи прелете ; Кад погле I љубав шапуће, А нема уста говоре, Ко мајске руже пупољак Срца се сама отворе ; Поштујућ' када признајеш У часу праве нежности ; Љупкошћу, мислиш опијен, У њеној да си милости. П -—: <•ВЕЗ РОДА И ИОРОДА ИЗ ИСТОРИЈЕ САВРЕМЕНИХ ЛзУДИ - ИВ. БУНИН I Намучен и сувише преко дан, спавао сам испрва тврдо, а после сам већ сањао. На некаквој сам станици тумарам по шинама, и-чмеђу локомотива и вагона, тражим Зинина мужа, да га одмах, пошто-пото уверим, да му непријатељ нисам ни најмање.Волео сам Зину, али сад не мислим на себе, него само што јој желим среће, и осећам само најискрекије пријатељство према њој. Па као ја му то говорим, а он се одмиче ове даље, не видим га јасно, док моје осећање према Зини пораста, распирује се ; мрак се спушта некако дуж ходника, слабо осветљена; низ вагона види се лепо, — и полази, осећам како дршће подамном. Међутим некаква стасита и лепа девојка прекица ме у говору и веселим шапатом зове ме и води све даље уским ходником. „Зина!" говорим јој молећи и стриШљиво, обамирући од тешке радости... Она идући обзире се на ме с необичним и веоелим осмехом, од

кога ми се срце сгезало, и тајанствено ми вели : „полчко почекај !" и даље иде. Али већ јелва је достижем, в. при изласку, кроз врата, мрачи се, вагони се мичу вукући и мене за собом, и падају све ниже и ниже, као да се сама земља под њима спушта, по нагибу. Р^дост, страст и очајање у мени расту и снаже се толико, да се ја још последњи пут напрежем да викнем, — и тад се пробудим. 'Гако се започео овај дан. Пренувпш се од сна одахнем из дубине груди, и дуго сам укочено гледао, као да ме зачуђава што је у соби мирно и тишина. Разданило давно, капци на прозорима отворени, на часовнику девет и по... Узбуђење од сна ишчезава, и уступа место свести и стварности. Какве сам то глупости сањао. И шта ли ми то напомињу, Нешто немило, и не обично редовно Ах, да! Јуче се Зина венчала с Богаутовим... Дакле, нема сумње, прегрмела ме та дуга и тешка болест, а моме је роману сад формални крај ! Сад већ тврдо керујем у то. Истина, одавно сам знао све, али и поред тога редовно сам похађао Сојмонове. Данас је четгртак, — дакле то је било у недељу... Смешно, како све то испаде некако изненадно ! Мислио сам, да то вече мирно проведем у породици, на коју сам се већ навикао. А кад тамо, — тишина и мрак у свој кући, Александар Данилић сам седи у сумрачној соби, усиљено пуши, сипље јаче него обично. Тек што се појавих на прагу, а он ме дочека неприродно, равнодушно разјашњујући случај : — Катарина СемЈ'оновна и Зина нису ту, отишле да купују.... Велика сеоба народа, што веле .. — иронично настави, пошто се издувао... Спремамо се за породично весеље... Сад се, знате, врло нечујно такви породични догађаји свршавају... Нека само све иде побрже, послено... До виђења! Хоће да ублажи своје речи, али ја га разумем, и бринем се само иа једно: да што боље уђем у његов тон, да што пре и што достојније идем одатле. И одох, утучен, као из куће изгнат. Да заглушим осећање бола појачавао сам намерно своју мржњу и презирање према тим свадбеним спремама. Тумарао сам по граду. Сретох и младожењу у колима. Зауставим се, смејем. Вози се, лудак на туђим колима, и задовољан је ! Виђа се у туђој породици као домаћин, и није га стид од оних 'шваља и везиља, које су све собе претрпале ткивом и кројевима ! И њу није стид, ј јш је весела и срећна ! Шта је њој стало до моје пометње и збуњених осмејака, и моје п\тње ?... Па онда — мртвило, помрчина, па осветљена црква, тишма по трему. Кола долазе, накицошен позорник сав се загрејао од ревности, да одр ки ред у церемонији... Церемонија се и свршава у примерном реду ! Али сад огледи м^јч да мрзим не пођоше ми за руком. Као у сну одем на дужност, а једна теједна мисао на Зину, на свадбу, мозак ми збуњива.ае. Па још и та Јелена! Шта сам ја крив што она није равнодушна према мени ? Знам да је самица, измучена трчањем по часовима, знам да је оставила породицу, родитељску кућу. и живела за кришку хлеба; али бар има неке мете, зна шта хоће, има и наде, снива о купсевима, о науци, о неком бољем животу. А ја сад немам никаквих мета, а њој Је слободно било да машта, како ће и мене при-