Звезда

(тр. 836

3 Д А

вући уза се и повући собом! Уаек весела и живахна иначе у последње доба пак страшно се изменила. Према мени је часом сетно умиљата, а час мршти се као да је што боли. А кад сам јој оштро изјаснио, да идем олавде, она се тргла, поплашила се, погледдла ме зачуђено, па онда се непријатно-скромно осмехнула, и једва промупавши : до виђења, отишла... Расејано сам гледао за њом Сумрак наступа. Пренух. Минут по минут, поступно сликам својим уображењем све, што је требало \ цркви да буде, и сажижљива злоба, па и некаква страст премл Зини раздире ми срце. Плачем и молим некога незчанога да се сажали нада мном. Кад 6и она овог часа дошла! ГГолудео бих од среће, ноге бих јој целивао .... Час-час, па бих да јој одем, да од н>е тражим спасења од своје туге. Али она ме је баш и мучила! Излаза нема, само се вртим по својој соби... Оштар бол умину мало, стишава се. У том се и смрче сасвиу; звук црквеног звона још се, у посчедњим тзновима, љуља над градомЗнам, да се досад већ све свршило тамо, у цркви. Оштар бол замени се тупим и пстмулим. Тврдо заспим... Опет свану, нов лан, али лакше ми је. Баш једобро што се пробудих. Снивао сам нешто, што се чудновато спаја са овим, што сам последњих дана преживео. Али је тај сан већ и последњи одјек свега тога. Морам устати, ићу ћу ма куда... Тек ваљда ћу је још кадгод видети? А шта ћу и с Јеленом? II — Господике, одјекну испред врата глас Одаркин — могу ли донети самовар? — Кроз пет минута, одзовем се лениво. Право рећи, није да је добро тек то, што сам се пробудио, него што је свршен онај сан. Поново заспати, мирно и дубоко, било би врло утешно, милостиво. Али сан ми не долазаше. Дакле ваља устати. Дуго се хладном водом умивах, па онда се лагано облачих као размишљајући о нечем; а шта, о чему, не знам јасно ни сам. С оне стране зида чује се како газдарица малоруским брзањем ружи куварицу. Мимо прозора меким топотом пројездише кола непомостану улицу а прођоше два семинариста лупајући ципечама по дрвену тротоару. И ја са м треба да сам на дужности, и од кад још; али већ је два дана како на њу и ке мислим, па извесно нећу ни данас ићи. — Истина, господине ви ћете данас ваљда отићи? — упита Одарка улазећи у собу са узаврелим самоваром у рукама. — Шта? — махинално упитам, и сећам се, дуго сам је гледао не одговарајући јој... Да, мишљах, Зина ^е зацело данас отићи с мужем на Крим... Дакле морам и ја отпутовати одавде... Каква посла сад и имам овде, у овој досадној и хлачној паланци? Време је на послетку да отпочнем спокојнији живот! -4 — Отићи ћу вечерас, одгеворих јој напослетку, тврдо и скоро срдито. — Свакако! Одарка на врата, ја попарим чај, д ведем у ред своје одело, а неколико пута прођем но соби тражећи с кога краја и како да почнем своју припрему за пут. Но врата се од једном опет отворише.

— Имате писмо, изненадно проговори писмоноша с првга, хитр" стави руку на качкету и оде. < Узмем писмо брзо, — и разочарах се. „Мод.чм те немој сутра никуда ићи. Потребно ми је озбиљно с тобим да поразговорим. Ј. Д >бронравова". ГГраво женско писмо, помислим готово пакосно. Не иди, озбиљно да поразговарамо! Савршено не разумеЛ, шта ја могу да јој кажем! Жао ми је њ?, али шта сам ја крив у том глупом стиц^ју околности. „Момче љуби лепотицу, она љуби неког другог, а тај други неку другу! . " Стара прича ! Узрујан бацим писмо на сто, и опет се спустим у наслоњачу. Дан облачан, ветровит, — крај септембра, — ветар носи улицом прашину и лишће. Кроз отворено оканце на прозору долеће шум устрепганих топола. Улица, у којој сам врло једноветно живео скоро две године, пуста тиха, пуна дрвећа. Дрвеће на булевару и крај тротоарч, већ је маторо и разгранато. Њихово сухо лишће шуми. ветар гони облаке праип.не, и мета их час на једну, час на другу страну.... Пре пет -есеца, за време топлих априлских дана дрвеће беше окићено зеленим ситним лишћем, плаво небз провириваше између врхова, ја сам под њима лутао газећи меку и влажну земљу, нечему се радујући и осмејкујући ! Пет месеци... Сам себи кажем тврдо, размишљено, да сам тих пет месеци проживео врло глупо. Још лакше ми је да се сад о том уверим, јер ја сад не само што Зину не волим, него се са стидом сећам свога понизног положаја према њој, и свега, што сам јој онако искрено говорио Сад врло јасно видим како је М01 роман савршено ништаван догађај. (НАСТАВИћЕ Се)

"1=7" Т 33 И? -А_ -- Ариан Силвестр 1 Да ли вам се допада Дд ме данас пратите до под светло небо дивне Шпаније ; цо оног крајч, где руже никад не прецветавају и^где се све на вас смеши у блиставој природи ? Не говорите о дужини пута — ми смо већ стигли; бар тако се чине шетње у мислима, које су најјевтиније у колико ја знам, а и најмање су изаожене опасностима. Ево нас у Виторији, у дивној варошици, где се ви заустављате са мном, потпуно зедовољни. Ноћ је најдивнија на свету, а светло небо осуто безбројним звездама. Све се умирило, само пробија светлуцање кроз прозор на кући доктора Флерантеса, једнога од најславнијих лекара у земљи, с којим хоКу одмах да вас познам. Домаћи мир ислуженога професора ремете две бриге, без којих би он проводио остатак свога живота у потпуном миру и срећи. Иначе, стању лекаревом може се завидети, јер је он могао учинити хиљаду глупости а