Звезда

3 В Е

3 Д А

стр. 837

ни лдЛње ла не буде за то прекорен ; могао је убијати љ удДо миле воље, недавајући никоме рачуна. Али он нема среће у слецећем : доктор има нећаку ,,-рдну главобољу око њеног удомљења ; даље, има ј ->ш и врт, кога пољски мишеви страшно пустоше, на велики његов јад. Збиља, знате ли шта ради доктор иза оног ооветљеног прозора, што га ми спазисмо ? Слушајте ! Он саставља, при угодној тишини у својој лабораторији по мало је и апотекар — неку отровну течност, да би сз једном курталисао тих малих глолара, што његовом цвећу не даваху ни да помоли своје мирисне главице. Доктор Флерантес справља, раствор фосфора, који треба најстраховитвје да помори његове многобројне непријатеље. Доктор, радећи са највећим задовољством помишља на страховите муке малих четвороножних несрећника. Кад-кад, падне му на ум и његова нећака, лепа Пепа, која на сваки прст имађаше просилаца, али ипак непрест^но оклева са избором мужа. Може бити да има и право, јер је она дивно створење ; истина, мало и ћудљива, али ипак уображена добра и племенита срца. Нећу вам луже крити тајчу, зашто лепа Пепа одбија све из реда прошоце: она воли, воли некога свога рођака, коме је срећа била окренула леђа и који се из свога завичаја винуо далеко у свет са згклетвом, да се пре не врати, док не стекне толико, да може понудити своју руку лепој рођаки. • Овај мали роман о рођаковој верности, не знам ког шара земљиног, сматра доктор као девојачку сањарију и ништа више, те из дана у двн предлаже својој ћудљивој нећаки најбоље партије у Виторији, али је досад није могао ннкако приволети да коме пружи своју руку. Како Непа стрпељиво очекује свога рођака и само свога рођака, ипак је лекарева кућа опкољена ноћу гомилом гитариста, који по шпанском обичају долажаху дауздишу у својим серенадама, пзд прозорима најлепше девојке у месту. Њихова је музик^ редовно доводила доктора до ужасне јарости, јер ови звучни и хармонични љубавни уздисаји ^еху за њега права мора. И у колико је он мрзио и гневно гонио Пепине обожаваоце у толико их је Пепа с великим задовољством слушала, јер њена сујета биваше поласкана овим звучним признавањима њене лепоте. Ви познајете сада, као и ја сам, узрок забринутости изврснога човек; , баш у тренутку, кад спрема нову сурт својим стратним непријатељима. II Сада, пошто емо се с њим познали, сада нас ништа више не спречава, да доктора оставимо нека и даље ужиаа у свом раду, а ми да тркнемо до једног другог убавог кутића ове варошице. Истина месташицеје подалеко, чак на крају предграђа, одакле почиње укусна стаза, платанима засзђена, што се пружа далеко у поље. И тамо се такође још бди. Снажан младић, лепога изгледа баш удешава своју мандолину, а младо девојче, црне косе као ноћ, рони сузе и молећиво погледа лепога младића.

То су Јозе и Лота. Који Јозе? — Јозе, један од највештијих младића у месту, који на својој мандолини најумилније уме испевати љубавну песмицу под прозорима какве лепојке, један углед свију љубавника те варошице, врло задовољан самим собом и пун сујете. А Лота ? — Лота му је заручница и из дубине свога млађанога срца воли тога уображенка : иначе, сирото и наивно велико дете. Јоге је, истина грдно гордељив на свој уметнички дар, али иначе није рђав дечко. Збиља, сиромах младић и'|'ађ"ше још једну бубу у глави : често помишља да се у њега може заљубити и каква цурица богата и оц високога родч, јер његова Лотицч немађаше ништа друго до својих сјаЈних очију и осмејка сличног расцветавању цвета. Најбоље је да вам одмах кажем: Јозе је подигао своје очи баш до лепе Пепе, нећаке докторове, и у овоме часу има намеру да тркне до њених прозора, те да на прагу њене собе отпева какву љубавну песмицу. Сада удешава мандолину, која ће пратити љегов глас. Узалуд га Лота преклиње да се мане тих ноћних шетња. Зар није она у пола већ његов\ женица, коју он познаје од детињства, која је била и која остаје његов верни друг и у добру и у злу, и која је сневала увек исти сан : да види њихов живот вечно уједињен ? Зар Јозе може с другом бити срећан ? Она му све то рече најдирљивијим гласом на свету, с јецањем у гласу и с немоћним претњама, које би сваки други услишао само не сујетни Јозе. — Знај, узвикну најзад Лота, ако и даље продужиш удваоање тој младој девојци, ја.. ја ћу се убити. Јозе само слегну раменима, јер се био сав предао да његова мандолина да добро „ла". Да ли у том тренутку помишљаше на безнадежну љубав ? Он припадаше оној љубазној врсти скептика, који^а Шпанија изобилује данас тако добро као и ми. Жорж Санд је дивно нацртао, у својој Клодији, ту врсту простих грађана, што не верују ни у шта и који погледају као на ситне душице оне, што допуштају да се поводе по откуцајима свога срца. Међутим, сам удес среће у доби овога заноса чини нас бољима, у пркос нама самима и даје нам блажене трен\тке среће и радости због слатке тајне срца. Јозе је био дакле од оних, што јавно признају да презиру све то. У ствари, он није био тако покварен, као што хоћаше да изгледа. Јер ја вам се ево заклињем: да је он озбиљно узео претњу ЈЕотину : да ће се убити, — добро би се чувао да га не однесе ђаво под Пепине прозоре. — Остани, молим те, зајеца последњи пут Лота ! Он се обрну око себе на пеги, једним покретом руке пребаци гитар преко леђа и замаче ка кући Пепиног ујака, необрћући се никако. ОчаЈна Лота остаде, главу подбочи рукама и утону у неке дубоке мисли. Ш Рекао сам да време беке величанствено. У млакој ноћи осећаше се мирис цвећа, који опијаше душу.