Звезда

в Д А

стр. 839

Растоп, што га локтор Флерантес направи не могаше још убиствено утицати, јер једињење не беше још потпуно сазрело. Истина, сирота Лотица осети неко боцкање по лицу, кад је течност поли, и то беше узрок, што јој умаче онај болни крик, али течност ни најмање не нашкоди њеним сјајним очима, њеном носу и њеним ружичастим усницама. Срећна Лота! За претрпљени страх и не баш келики свраб биће богато награђена. Овде је место, д.=> се исприча једна сасвим неочекивана последица овог догађаја, а то је баш и суштина саме приче. Ви сигурко знате за Фосф^оову моћ : да у мраку светли. Многи је од вас запазио ту појаву, гледајући, ноћу, неке белз м димљиве трагове п својчм ноктима,. преко којих је раније превукао палидрвце. Крштење, што га Лоти прими, имађаше ве ма нео чекиване последице, јер Лотица, у велу беличасте свеглости, засветли у мраку веома факгастично, као каквч визија; светлост причини те Лотица посга слична спектру, помоћу кога светлост неке тг.^анствоне звезде осветли ! тамне и магловите предмете. Сама Лотица није била сзесна свога новога стања, те не могаше приметити свога изгледа. Док се ово с Лотом догађало, Јозе беше утекао даиеко с ^ога места, бежећи тако јуначки, да је мандолина све одскакапа од његових плећа. Најзад се и Лота срећно спчсе и предузе пут ка месту где заједно становаху. Јозз тамо стиже дачеко пре. Пеше изгубио кључ при бежању, те не могаше ући у кућу, већ остаде пред вратима сав занет невеселим мислима. После свега то беЈаше добро учинио ! Вио је и одвише суров спрам добре Лотице и за. то је праведно кажњен. Грижа савести поче га полако обузимати, те и нехотице поче мислити о својим варљивим налама... Па шта најзад ?... Оставиће с.е својих лудих снова и ожениће се красном Лотицом, која му је најбоља прилика: признаће пред њом свој грех и молиће је за опроштај ! Али гле је Лота?... Кад изненади свога неверног драгана под Непиним прозорима изгледало је као да нешто особито смера; имађаше нечега кобнога у погледу, што је и Јозеа ужаснуло.... Ах! Боже мој!... Можда је у истини извршила свој.у претњу?.. ...Праведно небо, можда се убила?... И сиротог Јозеа поче обливати хладни зној #а ову ужасну помисао. Казао сам да Јозе не беше сасвим рђав, зато га и сама помисао, да би он био узрок тој ужасној несрећи, баци у очајне мисли. Шта ли се то могло догодити с Лотицом ?... Зашто се и она не поврати кући ?... Несрећни Јозе баци се на зехљ.у и избуљи очи у мрак, е да ли је неће од куда опазити, како хита ка њиховој кућици.... А у дотле светлој ноћи, почеше да се впју густи и мрачни облаци, као да се и сама природа ражљути на невернога гитаристу, што сеђаше пред кућом мучен грозним слутњама. У том тренутку нешто бзло, магловито, са зрачним

венцем око главе, појави се с краја улице и упути се право к њему. Срце му силовито залупа. Јозе хтеде узвикнути, али му глас изумираше у грлу. Лота, његова Лота беше пред њим.... Не истинска Лота већ њена сенка, њен спектар или њен дух... Лота која се убила и чија душа сада долази да га обаспе прекорима и да га нагони на кајање... А, међутим, спектар се приближује све ближе и ближе, полако, као какво налземаљско биће, што не опажа ништа око себе. Јозе сав обамре а које од страха, немајући куда натраг измаћи, појури пред појаву и завапи за милост: — Опрости Лота! Опрости! Мрмљаше он скрушеним гласом и са скл' л пљеним рукама. Лота, — јер то бзше у истини она; у својој фосфорисаној одећи — Лота се нађе у великом чуду, слушајући овај очајнички глас. — Опрости, Лота! Опрости! — понављаше глас; оженићу се само тобом, ако си још жнва; а ако си умрла, сићићу и ја у гроб. И даље се низаху све страсније речи. Он вољаше увек њу и само њу! Био је велики глупак, што је трчао ;а срцем и руком друге! Сирота Лота!.. Он није знао колико му је она драга и колико је воли! Неће да је надживи ни за цигло један сат! Лота најзад познаде глас свога драгана и у себи се веома зарадова овсј слаткој љубавној музици, што беше умеснија и исгикитија од најстрасније серенаде. Она саа занета слушаша ове страсне речи и своје име понављано без првстанка, нагласком ззучним и заносним. — Да ли је све то истинз, Јозе, што ми говориш? — промрмља она слатким гласом Јозе се у мало не обнезнани, чувши њен глас Истина је! Тако ми Бога, истина је! Моја најмилија Лотице Она му пружи своју руку и баш у том тренутку небо се разведри, као ла је неки ветар растурио облакеј мало послс појави се беличаста светлост призорја, ш^о се као прах дана подиже на хоризонту Прва светлост новога дана брзо одагна фангастичку Лотину одећу, од Фосфора, који, као што је познато, светли само у потпуном мраку. Сада је Лотица могла јасно да види и првим погледом углела Јозеа , који још беше на коленима пред њом. Задовољи се да га посматра у својој наивној ра. дости и да се спрема на његове љубавне заклетве, које он и даље све бурније продужаваше, јер му се учини, да никад Лотица није била тако бајна, као сада, при излазу из свога магловитога покрова. Јозе је доиста био искрен, јер ће одвести добру Лотицу пред олтар кроз месец дана. VI А Пепа? А доктор Флерантес?.. Боже мој! све иде за дивно чудо код њих. Непин рођак вратио се и сад њах двоје уговарају да се узму, те ће се тако поштовани доктор моћи у будуће искључиво одати утамањи вању мишева, који при корену оглођу најлепше цветове његовога врта. с француског Милутин К. МиЋиЋ