Звезда

стр . 850

Није данас много бити у Србији ни <к >гат, ни еидан, ни храбар, ни интелигентан, ни научан, него је у времену, кад друг друга издаје а вико ни у коме новерења нема, најпреча и највећа врлина:: бити, карактеран. То је данас једиео, и доета ! А у Радмила је било и памети и спреме и јунаштва а највише карактера. Радмило добар човече! Радмило јагањче Божјв ! ииђи тамо камо }е боље и камо има места само за оне чистог срда и племените душе, јер ћеш Тамо ти бити врло близу Онога, који је као Бог љубио а као човек трпио, и чије ће име остати једана утеха ла овој земљн свима добрим људима. брес1ашг.

М О Н А X Дан се губи. Светлост гасне, У окриљу благог мира Одсјајкују куле вите Усамљеног манастира. Сва братија храму хита, Свак побожну мис'о снуј ; Један тренут и већ с торња Вечерње се звоно чује ! Зазвечаше кандиоца Звуком, пуним тихе сете. Калуђери из ол'ара Запојаше химне свете. Клањају се сви монаси. Мис'о им се неба хвата ; Сви су ; само једног није : Најмлађег им нема брата. Док молитве шапћу они Творцу света, васионе, Он у врту изнад храма, У дуббке снове тоне. У руци му књига нека, Али за њом и не жуди Његов поглед преко књиге У оближњу раван блуди. Потајиа га туга ломи Кас олуј сламку свелу, А тешка му збиља лебди На суморном, бледом челу. Шта он сања ? Можда прошлост У суморној души збира ? Ил' пред оком можда ствара Уточиште вечног мира ?

Можда сања ново доба Кад ће сузе да сасуше ? Можда грешност овог света ? Можда слабост људске душе ? Ко би знао ?! Он још ћути. Застао му дах у груди Само што му поглед жудно У оближњу раван блуди. И он слуша, ал' не звоно Што се озго с торња чује, Слуша како у долини Ситно звонце позвецкује. Стадо иде! фрула ћути, Не чује се медна свирка, А за стадом ено газе, Млади пастир и пастирка ! Младо момче нешто шапће Младој деви у по гласа, А руку јој све то чвршће Обавија око паса. И девојче малаксава У наручја момку смелу, И усне се приљубљују У додиру узаврелу Вечерњега звона с храма, У заносу и милини, Последњи се одјек зачу И потону у даљини. И за њиме уздах један У недоглед сиви хити : „Срце моје ! Зар си будно?! „Ах, тешко је монах бити!" В. Ј. 2ли1 2, /УШ 1899

ПОДОФИЦИРСКА ШКОЛА — Дан. К. Јов. V. Други пут ја опет седим и пишем писмо родитељима. Молим их да ми прате пар обуће и нар одела. Баш кат сам се у писму тужио на старе ципеле, како су се брзо подерале од врата чух: куц куц. Неко залупа с поља. — Напред. У собу уђе мој - млади газда са грдном неком купусаром у руци. Пође к мени. — „Молим вас господине, јесте ли читали ову књигу ? и и окрете ми корице. Ја прочитах: Гитана роман