Звезда

130

3 В Е 3 Д А

Све, док блисне поврх гора Златна круна зоре ране... Ситни звекет златних гривна Што о њено грло бију, Слатка уста, коса дивна, Очи, које тако грију, Бјеху санци добу цвјетном, Мила радост срца здравог, Као младом орлу сретном Златна луча с неба плавог. Уз пољубац, тако врео, Клело ми се чедо благо, Ја од цвећа вјенац плео Спомињући име драго... Љубисмо се... Исток плави Само таким жаром гори... Ал ? што моје грло дави ?! Купу амо, жеђ ме мори.. Једне ноћи, поврх гора Кад је блијед мјесец бдио, У присјенку старих двора. Гдје струјаше вјетрић тио, Нађох драгу... шумни вео По топлом јој тјелу пао, А њен слатки, пољуб врео Незнанику милост слао. Расуше се звјезде дивне, Небеса ми у ад пала, А под сводом ноћи кивне, Из дубине свога зјала К'о да сура авет сгаде И нада мном злобно писну, —