Звезда

133

нађе добру робу и солидцу цену. Па кад погледа човек у она затиорена врата чини му се да је неко умро. ГГа оиет, и ако су жалили, опет нису мајстор-Симу мрко погледали, а ево зашто. Био је оп мало делија, мало челебија, простране руке, издашан, пружао се чак и преко губера, али вредан и потптен за причу. Имао је златне руке и кадар је био зарадити на сиљој стени; а гато се попттеља тиче то се већ знало. Никац писмена од своје руке никоме за дуг дао није, а тако исто није ни он ни од кога тражио. Једпо само, а то му је и нахудило и довечо га довде — није рачунао. Кад је једнога дана промислио и видео колико је дужан, и кад је видео да му лако и кућа може отићи, он распрода све, исплати све до гроша, и оста с празним раФОвима и два руска „полутака" у џепу. Онда тури кључ у врата па окрете. Оваки се склаљао од љега, не с тога гато га јепрезирао, него птто му није умео нигата рећи. Он је био толико поносит да му ни онај, тпто би му могао помоћи, није смео помоћ понучити. Нзегов отпорени и чист поглед одбијао је свачије саучетпће, јер је изгледало да није банкротирао него као да је добио какво. наслеђе. Једини створ што му смеде пребацити, била је љегова жена Марица. Кад је онога вечера, кад је радњу затворио, ушао у кућу, затече је сву уплакану. — Шта је, Маро ? А она се стаде бусати. — Де, де! Шта ти је ? — Вар упропаети све ? ! — Ко нисам ја текао! — Па куд ћу ја сад? — Бога ми, не знам! Ако ти није право овде, у својој ку.ћи, онда иди куд знага ! — А коме ћу? Оца немам, мајке немам .. — А тпто се нуждига бадава? Имаш мене! — А ти ? Кога ти имаш?