Звезда

134 БОЖЕ П0М03И — Ја имам Вога! Он ми дао здравља, иа ми дао памети те сам очувао ово крова, иа ми дао тебе, па ми дао ове златне руке, иа ми дао зубе! Зубе ми дао, Маро, а зуби хоће да жваћу, на ће. натерати руке да зараде! Нека нам ово Бог нодржи што имамо па — доста! Говорио је речито а исгинито. Мара је одмах то осетила, и осетила је да је он нека сила и да не лаже. — И још, Маро, дао ми Вог очево и дедино ноштење, па ником паре нисам закинуо. А и то је нешто, Маро! Ни то сваки не може! Па кад је тако, кад ја таког пријатеља имам.— онда ко ми шта може! Кад он да здравља и лепе љубави, гладни бити нећемо, ја ти јамчим! Видећи њега тако мирна и присебна, и она се примири. И њој се врати вера у Вога и у њега. Осећала се сигурна као што се осећа човек у чистој 'топлој соби кад на пољу бесни мећава. , и Два дана провео је код куће. Мислио је и премишљао шта да ради и како да почне. Али му се све разбијало о једно решење: није никога хтео замолити за зајам. Пре му је то било лако, али сад, сад је све друкчије. Међутим у кући не беше немаштине. Свегаје било до миле воље и Мара, утешена, засукала рукаве па трчкара по дворишту радећи и спремајући. Трећи дан диже се он у чаршију Пошавши од куће даде Мари она два полутака „да јој се пара нађе," а он, празна џепа оде на пијац. Света доста, кб пијачни дан, на се мува између кола. цењка се, пазарује, нуди, хвали. Он прилази сад једним сад другим колима, разгледа шта има у њима и иде даље. Једна једина мисао свега га прожмала: да је само почети ! Пред једном механицом нађе неколико сељака, својих познаника, и поздрави се с њима. — Како је мајстор — Симо ?