Звезда

3 В Е 3 Д А

135

— Хвала Богу. — Ама да сврнемо те да попијемо по једну. — Не браним — рече Сима. И сврнуше у механу. Заседоше за један сто и Сима, по обичају, узе питати шта ће ко пити и поручи пиће. Сасвим заборавно да нема ни паре у уепу. — Ама јел' истина што ја чујем ?... упита један сељак. — Јесте. — Их, по Вогу брате! Па шта сад радиш ? — Једем готовину. — Ама, молим те мајстор-Симо, ја теби, чини ми се, остадох нешто дужан. — Е ! — Бога ми јест! Крпио си ми неке кожуве, па ти остадох дужан једну рубљу. Него, да ти дадем тај дуг. Сима слеже раменима, али му срце задрхта. Тек сад му паде на ум да је људе позвао на част, а у џепу ни паре нема. Он то узе као добар знак и помисли у себи: хвала Богу! И примајући сребрну рубљу из руку сељакових, њему се учини као да доби некакво благо; учини му се да види како пада новац преда њ са свију страна, како се врати стара срећа и он прошапута: Боже помози! Метну рубљу у џеп, куцну у сто и наручи још по једну ракију сељацима а себи чашу вина. Кад попише и то, он се маши џепа, извади ону рубљу и плати, онда се поздрави с њима и изиђе на улицу. Таман он из механе а газда-Мијат преда њ. — Како је, Симо? — Хвала Богу, ћир-Мијате. — Шта радиш, човече ? — Ништа, вала, једем готовину. — Јеси у каквом послу ? — Нисам, вала. — Ама имао бих да ти дам мало посла ако би хтео примити.