Звезда

136

— Како не бих примио ? — Можеш ли поћи са мном до куће ? — Могу, могу. И оде с Мијатом, Узгред су разговарали које о чем. Мијат се онако лепо разговарао с њим као и пре; говорио је о храни како је поскупила, о таљивама како су добре — једном речи: све о трговачким пословима. А њему лакну на дупги Та ето, Вогу хвала бар је „чест" очувап. Трговац, један од првих трговаца призива га, иде с њим својој кући и разговара о трговачким пословима. „Па шта ми друго треба?" — мислио је он — »Пара није највеће благо! Поштење је оно што човека човеком гради! А пару, пару жив човек заради само ако хоће! ." Дођоше кући Мијатовој. Газдарица Лепосава дочека га лепо, да лепше бити не може. — А гле, мајстор — Симе! А баш јуче нешто разговорам с Мијатом. Имам, знате, неку бунду, кадиФли, па ми Мијат купио и поставу и „ фитиљ ", ама сад треба мајстор да тб удесп. А ја велим Мијату: „Пема ту без мајстор Оиме ништа!" Седите мајстор-Симо! Како мајсторица-Мара, је ли здрава ? — Хвала Богу! И ту сад изнесе послужење, и газда Мијат собом оде те донесе Сими вина п што га он пије," па, потато се то сврши, газдарица Лепосава изнесе бунду и поставу и предаде Сими. Сима зналачким оком разгледа све, похвалп робу, што се допаде газда-Мијату, и стаде се погађати. — Де, мајстор-Симо, реци, алп трговачки ! ТГТто се израде тиче, о томе нећу да говорим, Ја знам да ти пећеш пљунути на свој образ!.. рече газда-Мијат. Међу људима то иде брзо. Нису се много Цењкали и ногодише се за једанаест дуката. Како се сврши погодба, Симо извади мараму из џепа п зави ноставу у њу. Газда-Мијат, задовољан што се погодио, трже кесу и изброја једанаест здравих дуката.