Звезда

8 В Е 3 Д А

139

у сну не узнемири!" — Зар је то било лудо ? Зато ти ведим : не брини ! Уздај се у Вога и у ме ! Слатко је ручао. Нмао је обичај дч по ручку мало дремне, али не леже. IV Једна мисао дође му у главу. Газда-Мијат и газдаЈеремије охрабрише га. Дођоше му некакви чудни прохтеви : он хтеде да опет постане стари Сима, да опет отвори затворену радњу, да му као некад оживи дућан и двориште, да му се врати не „чест", „чест" му је остала, него углед, што га је до јуче имао ! „А што не? — мислио је — „Да се обратим коме, било, дао би ми да опет радњу отворим. Ати нећу газдама. Пећу ономе, коме ја нисам помогао, него ћу потражити у онога, који је мојом помоћу дигао главу. Ено кума Милана, механџије. Идем баш њему, идем да видим, да окушам срећу !"... И диже се. — Нећеш спавати ? — Нећу, Марице. Сад треба нека посла да видим. Кад иосла средим, лако ћу одснавати. Збогом. На се диже у другу улицу, где му је кум Милан држао механу, и затече га за келнерајем. — Како си, кум е ? — Хвала Вогу, куме — рече му овај. Али Сима смотри, како му не би право, што га виде. Из његова погледа прочита он читаву зловољу. — Дај ми чашу вина. Милан му донесе. — Донеси и теби једну, па седи ! — рече Сима. — Нека, хвала, не пије ми се ! А имам и неког посла — рече Милан. Сими би криво. Зар оваком човеку он учинио ! Али стеже срце, па се учини невешт.